Божидар Петрановић

  

(Божидар Петрановић)

И ти нам паде, велика потпоро! 

Мушицки

 

Град Шибеник, ова стара хрватско-српска колијевка, која je изњијала витезова и учењака у свакој струци човјечије врлине и знања, није јошт скинуо са себе црну копрену, којом се обавио прошастог свибња за својим сином Томазеом, кад му стиже пусти глас да му je немила смрт и другог сина у Италији стигла, баш онда када су се весели гласови просипали да се нашло лијека његовој тешкој болести. – Умро je 

Божидар Петрановић 

далеко од свог завичаја; а његове тјелесне остатке прима туђа земља! 

Као брату Србу, испуњавам дичну дужност да му на гроб у туђини пошаљем напокоњи поздрав, који ако и није според његових заслуга, надомирује га искреност и дубоко осјећање. 

Он би, и већ га није! Ова кобна вијест просу се као муња по свем југославенству са Дунава до сињега мора, гдје му je име познано и слављено. 

А сад откле су почети да га достојно оплачем? Хоћу ли га плакати као ревна савјерника, побожна кршћанина, љубитеља црковног благољепја? Или ћу га плакати као грађанина поштена, мирна, плодна и уљудна? Или као суца неумитна, разборита и красорјечна? Или као мужа политична непрегибна и бодра значаја? Или као народњака жарка, постојана и дјелатна? Или као књижевника трудољубна, прудећа и складна? Све je то Божидар био, пак и онда кад се без опасности није смјело ни слободно мислити, камоли радити. 

Растворио je трепавице у Шибенику годишта 1806, у православној породици, рано се напојио духа благочестивог, који ra оставио није до посљедног душка. Изучио мање и осредње науке у отаџбини, доврши у Бечу политичко-правна знања добрим и сретним успјехом. Вративши се у своје родно мјесто, посвети се тихоме књижевноме раду, трудећи даноноћно на корист своје народности и домовине. Нови Саво, радио je да свој народ просвјети, не уносом туђег обичаја и облика, већ гојећи га у његову природну језику. Дакако да су му средства била веома мала, а свакакве запрјеке на путу стајале. Колико ли се није борио оскудицом средстава, занемареношћу суграђана, злобом и презирањем? Али упркос свију мука и невоља, он je у Далмацији први пут издао српско-далматински Магазин ћирилицом, и чинио кроза њ опет да се по свијету чује, да je ова наша домовина славенска земља. 

На опћу жалост земља сиротна, а свијест народна неразвита, није могла подупријети Божидаров умни рад и новчане жртве, те je морао нехотимице и можда душевном печали дати се чиновништву, што, ако га није сасвим одстранило од књижевног рада, али му je дјело свакако преполављало и ометало. Но прије него je суцем постао, оћути прву задовољност књижевника, кад му Матица српска награди дјелце о битки косовској, гдје je он, описивајући тај злокобни догађај, разлучио повјесницу од пјесништва. 

Послан године 1848. као народни заступник на Уставнујући бечки сабор, трудио се упитима и предлозима, с оплаканијем Макаранином Стефаном Ивичевићем, да се наш омражени и запуштени језик провуче у јавни живот. Није радио по зраку високе политике, већ се старао доказати да je лудо и помислити да Далмација није славенска земља. 

Потла што су злокобни догађаји угушили уставни живот, Божидар годишта 1850. у Бечу ревносно се занимао преводом на српски језик грађанскога законика, и тамо при руци био дјелом и савјетом својим земљацима. Увод новачења у сјеверну Далмацију даде повода зависти и мржњи да њега, народног браниоца, пуку омразе, као тобож да je он томе крив. Племенита му душа није могла да се не смути на такву подлу потвору, пак се je уклонио од јавна рада на политичном пољу, али зато није престао савјетом и пером бранити народне светиње. 

Код судства, гдје je постигнуо чин савјетника призивног и дворског, борио се je јавно и скровно за равноправност језика. Како се шћаше његово племенито чувство радовати, да му je здравље допустило да се наслади својим језиком при првој расправи пороте у овом граду? 

Судствени посли нијесу му бранили да не жртвује доба олакшице књижевному раду. Тому се свједоци Правдоноша, Друштво српске словесности и Paд југословенске академије, које je био прави члан повјесноправне струке. Његове расправе о Богомилима, о Ропству, о Праву насљедноме код Славена, о Вражди, и посмрче Кмецки одношаји на темељу Душанова законика, живјети ће док буде на свијету српско-хрватског народа. Повјесница опће књижевности, Ручна књига за правника, Апологија Доситеа, занимаће свакад младеж нашу. 

Љепота језика, уљудност бесједе, течни и без натеге начин писања, остати ће у млађој књижевности нашој као образац достојан подражавања. 

Али Божидарева права слава, она која ће му овјековјечити име, јест Матица далматинска,

којој je он темељ ударио, коју je он руководио као предсједник до смрти, марљиво, штедљиво и плодоносно. Као отац своје чедо, тако je он љубио свој завод мјести од срца порода којег га je природа лишила. Сјећам се у Бечу годишта 1862, када je набављао Матичин печат, како смо се договарали о грбу, пак и уговорили да се прими улиште пчела као знамен Матице, гдје се пчеле купе и приносе драгоцјено и сваковрсно цвијеће на опћу ползу. Онда нам на ум падоше ријечи којима народ наш окупља стручицом љубице пчеле на улиште: На матицу, мајко! На твој домак, мајко. 

Слиједећи живот и трошење умних сила покварише му здравље. Пође по лијек у Италију, и тамо премину, раздвојен браћом и пријатељима, премда му није оскудијевало настојање тужне супруге. 

Он се од нас навијек одијели. Тамо га сретоше Рајић, Доситеј, Давидовић, Милаковић и Вук, а пред њима два митроносца – Мушицки и Његош. Они су га у свој збор примили и достојну му почаст учинили. Обрадовати ће се сјени њихове кад чују да смо дочекали видјети језик наш уведен у јавни живот, и да ће се народност наша све више развијати и ширити, ако буде слоге, пошртвовања и брацке љубави у живећих, ако се будемо угледали у њихове врлине, црпили на изворима што су они отворили, ако будемо радили и праштали. 

Лака му била црна земља! 

У Задру, 1/13. рујна 1874. 

Стефан Љубиша