Општество Паштровско у окружију Которском

 

 

 

Општество Паштровско у окружију Которском 

Цијелиј предјел будвански, или читава претурија нема него једно главно општество (podestaria), то јест Будва, и четири мање општине или кнежине (sindicato), као: Паштровићи, Мајине, Побори и Браићи. Ми ћемо засад само о паштровској општини укратко пробесједити. 

Општина паштровска, која се из више села и племена, као што ћемо ниже назначити, састоји, смјешћена je од природе на једном лијепом комаду земље, на подножију испод високи’ епирских планина, и завршује границу на источној страни пространога Аустрискога царства. Овај комад земље, на ком општина паштровска лежи, простран je од прилике осам квадратни’ миља и граничи на истоку са Црном Гором, на сјеверу и западу са Будвом, а на југу с турском Албанијом, и сочињава половицу будванске претурије; оквашен je по својој дужини морем адријатическим, a сухим допире до граничнога брда Дубовице, на тромеђи, гдје се три границе састају: аустриска, црногорска и турска Албанија. Предјел je истина узбрдит, но родан и плодан, и дава својим житељима у добрим годинама доста уља, вина, и свакојака жита. Данас преко 3000 душа набројава, греческога закона, које једном синдикату принадлеже, распросуте кроз више села, која редом до турске Албаније леже. 

Има у Паштровићима више од 37 већи’ и мањи’ села, но откако je скоро данак и десетиња овуда уведена, то да се лакше рачуни водити и предавати могу, раздијељени су Паштровићи на 19 цензуални’ села, међу којима најзнатније je село Тудоровићи с 300 душа. Осам су парохија источне православне цркве, којој уопште сви житељи вјероисповиједнијем принадлеже, а ниједна западне; у њима четири монастира има:

Прасквица, Градиште, Дуљево и Режевић, прва два Св. оца Николаја, а друга два Св. Првомученика Стефана. Прасквица и Режевић примају годишњу помоћ или пензију од Рускога двора по 150 златни’ цекина, која je била најпре од Јекатерине одобрена, па посље од Павла и Александра умножена на прошње и труде бивши’ монаха, а нарочито почившега архимандрита Саве Љубише. Ови новци долазе на рускога консула у Триест и монастирци примају ји’ преко своји’ прокуратора ондје у Триесту.

Парохије су пo имену сљедујуће: 

1. Прасквица, монастир близу мора, има своје име од извора Прасквице, који покрај монастира извире, и прекрасну воду за пиће даје, коју кад окусиш, остају ти уста исто као да си прасака, или као што у Срему веле, бресака јео; с црквом парохијалном Св. оца Николаја. Саграђен je од Паштровићана од прилике пре 900 година и земљама од исти’ фамилија обдарен. Штета што калуђери свију готово бокељски монастира никому стара писма и дипломе не показују, ваљда се боје, да јим ји’ когод не отме; те би се боље историја свети’ обитеља и њиови’ ктитора,  сљедователно и српскога народа освјетлала. Монастир прилично je богат, који осим земаља, и осим назначене пензије, ужива у приходе парохијалне од сљедујићи’ села, која под монастирску парохију потпадају, као: Бечићи, Витодол, Вријесно, Славњина, Чучуци, Челобрдо, Ћенаши, Близикуће, и Св. Стефан с душа у све. 

2. Поличак. Парохија с Црквом Успенија Пресвете Богородице има под собом осам села:

Поличак, Рустово, Пржно, Маровић, Буране, Дукљанбријег, Подбабац и Лукање брдо с 274 душе. 

3. Дуљево. Монастир малиј, и филијал велике лавре Дечана! Знатно je, да су многи Паштровићани, који су се у овом монастиру покалуђерили, у Дечане одлазили и тамо више пута настојатељи бивали. И садашњи настојатељ дечанскиј, као што чујем, правиј je Паштровићанин, који je пре 20 година тамо преселио ce. А кому од православни’ христијана није познато, да je и Св. Стефан Штиљановић, који и данас у Срему, у фрушкогорском монастиру Шишатовцу почива, у Паштровићима рођен? Монастир лежи под једним брдом, у једној дољи као у јазу, да je тешко до њега доћи, на сводове учињен, и хвали се сотим, да je у њему 1832. године преосвјашчениј епископ далматинскиј, Јосиф Рајачић, садашњи архијепископ и митрополит карловачкиј, приликом каноническе визите, обједовао. Црква слави Св. Првомученика Стефана, и има под својом парохијом сљедујућа села: Куљача, Дабковић, и половица Славњине с 140 душа. 

4. Тудоровићи. Највеће село у Паштровићима с црквом парохијалном Св. оца Николаја, која под собом још два друга села држи, тј. Врба, и друга половина Близикућа с 445 душа. 

5. Режевић био je под српским царством угодна гостионица, па посље, кад je путника све то мање бивало, ондашњи околни побожни житељи, не имајући наблизу цркве, начине од исте грађевине малу црквицу и монастир.

Име своје носи од ријеке Режевића, која никад не пресуши; и може се срећна вода назвати, јер на њој по толики млини и зими и љети мељу. Кад je сушна година, сав околниј предјел врло би зло стојао без ове ријеке, која затим у море утиче. Црквица била je испрва сасвим малена, и у посљедству времена сиромашна; но откако пензију од Двора рускога ужива, обновљен je пре неколико година и монастир и црква доста лијепо. Под овом монастирском парохијом стоје сљедујућа села: Новосеље, Брда, Жуковица, Режевић, Крстац, Катун, Ријека, Дробнић и Чамин до с црквом парохијалном Св. Првомученика Стефана, и с 856 душа. Ово су најмирнији и најработнији људи у цијелој општини паштровској. 

6. Ластва (Castel-Lastva) с црквом парохијалном Св. Илије. Парохија састављена je из два села; тј. Кастел Ластва и Голубовићи с 378 душа. 

7. Градиште. И овај je монастир филијал велике српске лавре Дечана. Има под собом више села, као: Попова њива, Магазини, Буљарица; храм je цркве Светиј отац Николај, и цијела парохија нема него 175 душа. 

8. Калудерац, парохија састављена из два села, која се зову Калудерац и Ђуровићи; парохијална црква слави Светога апостола Петра и Павла, и броји 230 парохијана. 

Осим парохијални’ цркава има у Паштровићима по селима више мањи’ филијални’ црквица и капела, у све једанај’ст, као у Близикућама, у Новосељу, у Катуну, у Голубовићима, у Ђуровићима итд. По монастирским парохијама служе калуђери, a по другим мирски свештеници, или просто рећи попови. – У монастирима, као у Прасквици, има овога пута два калуђера, у Дуљеву један, у Режевићу четири, у Градишту два; сви готово млади људи. У ниједном од ови’ четири монастира нема светитељски’ моћију, и из горереченога могао би ja слободно закључити, да су монастири више богати неголи сиромашни, јер им калуђери никад у прошњу не излазе, паче народ, кад у цркву, или иначе послом у монастир дође, захтијева да ј’ калуђери часте, као што то без сваке монастирске користи и бива. 

При крају општества, на самој граници, находи се једно ц. к. заведеније здравља, или санитетскиј дом, у ком из Албаније долазећи трговци опредјељено вријеме одстојавају, и до 200 царски’ војника на унутрашњу уредбу пазе. Депутат, који заиста с похвалом од њеколико година овдје служи, јест наш човјек, добриј господин Петар Ћокић, украшен за своје заслуге са златном колајном. Здравиј воздух, и готово увијек ведро и плаво поднебије осмјехива се љупко на цијелиј простор ове општине, због шта земља изобилност дава, а народ здрав, снажан и крјепостан рађа се и напредује; штавише, у цијелој Боки нема нигдје тако добре стоке, као у Паштровићима. 

Ово je општество кроз разна многа стољетија многим и различним владјетељима, привржено и подложено бивало, и под свима умјело je без оскврњенија своју народњу независимост одржати, своје сопствене законе и уредбе с којима се међу собом управљало, свето сачувати, и своје обичаје не погазити чак до скорашњи’ крвави’ времена, која су с почетком настојећега вијека ову част Европе несрећно посјетила била. Опште je припознато, да су Паштровићани и данас најбољи јунаци, у Боки; они су често с албанашким Турцима рат водили, но нису им се никад покорили. 

Мрачна je историја наша до љета 1350, јер су сви готово рукописи, из који’ би штогод поцрпсти, и наше описаније распространити могли, у то доба заједно с народним поглавицама пропали. У ово време Лудвик, краљ унгарскиј, владајући с Паштровићима, опечаљен због несмотреног јуначства ови’ житеља, који без дозволења његова, подмићени, присташе Мљечићу у помоћ, да Котор од Србина одузме, пошаље силну војску с налогом, да ји’ до корена затаре, и да им све куће ватром пожаре. Но велкодушије онога, кому je била наложена овака свирјепа наредба, поштедило je ситниј народ и куће. Он изврши жертву истина, но задовољи се сотим, што je само 1400 човјека за оружије способна посјекао. Ова грозна сјеча извршила се на брду, које се зове Голиј врх. Преповиједају и данас наши људи, да Лудвик није могао с душом се раставити, пре него je паштровско проштење добио. Борећи се са својом тешком болестју, покаје се што je онако горко Паштровићане уцвијелио, пошаље им два депутирца с богатим даровима, заклињајући ји’, да му увреду опросте, и да се Богу за његову душу моле. – По таквом упропашћењу осташе Паштровићани под Србином до љета 1423. и због насилија турскога, које већ издржавати нису могли, предадоше се својевољно и согласно Мљетачкој републики, с писменим уговором, ког су закључили дана 4. мјесеца априлија 1423. С морским војводом Францом Бембом. Овај уговор и данас налази се при општини; састављен je из 24 главе, у којима подари се општини све што je запитала. 

Дичила се ова општина со тим, што je имала свој сопствениј грађанскиј суд, који je још под Стефаном краљем српским (1266) одобрен био; достовјерниј знак великога повјерења, које су владјетељи у Паштровићанима имали; и нико им се у њиове пресуде пртио није. Незадовољни могли су само на царско лице, а доцније на сенат венецијанскиј позвати се. У овом суду засједавали су увијек четири суђе (судије) и дјејствовао je непрестано све до године 1805. Француз самиј, не трпећи народне састанке као узрок замјешателства и самовољности, укине га а на мјесто њега простиј синдикат постави. При свем том одобрене су и данас све судејске пресуде, и законито припознате, особито оне, које су под првашњим покровителством аустријским (1798) изречене биле, јер у овом времену почело je већ публично лице у народњем суду предсједавати, и издана рјешенија одобравати нити се могао судејскиј састанак скупљати без присуствија публичног предсједатеља, који je обично војничко лице било.

У среди општества находи се на једному отоку, који се с једним само узаним језиком пржине краја придржава, малиј градић, именоват Св. Стефан (Castel San Stefano); кад море вјетром усколебано ускипи, покрије ову пржину, и тако градић сасвим у море остане; он je с дебелим зидом ограђен, и три миље јужноисточно од Будве одстоји; у њему свако племе своју кућу има, јер je управо на опште трошкове саграђен био. He изостављам описати ријеткиј догађај, због шта je ова грађевина учињена. Наступили Турци да Котор освоје и, за лишити га сваке помоћи, опсједну га са свију страна. Паштровићани, као ваздашњи јунаци, нису могли трпити, да Турчин граду додијава, опреме се дакле са свом могућном силом њи’ до хиљаду пјешаца, крену се из дома с брашеницама у торби, и зачас долете у Солила, поље у општини грбаљској, које до канала Боке допире; ту оставе њеколико људиј у бусији, да би путове турској војсци препречили, остали војници нагрну с плећа на Турке. Грађани осјете се помоћи, излете из Котора, и велика битка запламти се кроз сву војску. Турци надјачани обрате плећа, и без реда к мору почну бјегати, а наши ји’ немило гонити, и док су се (у) своје барке укрцали, више ји’ je него половина изгинула. Благодарни Которани прославили су спасеније Котора преизврсним и различним свјетковањем на чест своји’ избавитеља, заједно с њима. Враћајући се затим Паштровићани с части из града пут дома, њекиј мимоидућиј човјек извјести ји, да у Јазу (друго поље грбаљско) много турски бродова сургани леже, који због рђавог времена усиловани су били у тому пристаништу, или боље рећи у тој локви, остати и сакрити се. Ови с радостју приме такову новину, договоре се на брдове громко и сложно ударити; и ако им не узбуде могуће њи’ присвојити, бар да ји’ у мутно море даље од краја отисну. Поспјеше путовање, и у два сата стигну до мора, гдје многе празне барчице на крају нађу. Упитају њеке грбаљске* чобане, који су остали да барке чувају, за Турке, гдје су? 

* Грбаљ што и Жупа. 

Ови, мрзећи на Турке и на турскиј зулум, искрено кажу да су се на истим барчицама Турци још од јутра из своји’ бродова превезли, и по селима на раскошност опремили.

Куд више среће за Паштровићане? Они сједну до један стотињак на барчице, превезу се на турске бродове, на којима je превећ мало число војника било, па и то све готово заробљени’ христијана, који се одма без сваке противности предаду; а остали остану на крају, да Турке ако насрну причекају. Паштровићани најпре повежу турске војнике и без оружја пребаце ји’ на крај међу своје; потом све што je љепше, ваљаније и драгоцјеније на бродовима било, покупе, и у један понајљепшиј брод укрцају, на једра га ставе, и с њеколицином своји’ јунака вјешти’ помораца оправе га у Паштровиће; остали врате се опет на празне турске бродове, изврте ји’, и све до једнога у мору подуше, затим на истим малим барчицама искрцају се на крај, гдје се већ битка заметнула била, јер Турци, извијешћени о својој несрећи, оставе раскошност и весеље, и потрче на обрану својим бродовима. Но не имајући довољно при себи ни оружија ни муниције, раштркају се тамо-овамо, без да им се трага знало. 

Шта ће сад Паштровићани чинити од заплијењенога блага? Ко ће им га право, да се никому криво не учини, и да један на другога не зажали, подијелити? Договоре се ово благо употријебити на дјело опште. Заиста паметно

измишлење. Саграде од истога блага овај малиј градић, и у њему сваком племену по једну кућу учине. У њеко вријеме ово je било главно мјесто, гдје су се поглавице паштровске на собор скупљале, а сад броји около сто житеља само. 

Сматрајући на овај и на многе овом подобне случајеве, морамо рећи да паштровско општество по њекому je чуду и силом вишњом од насилија турскога спасено. Оно, уплашено несрећном судбином Србије, преда се у крило Мљечићу, као што смо то већ напоменули с уговором 4. апр. 1423. учињеним. Оно je ваљани’ и храбри’ помораца Венецијанској републики давало, који су свуда у морским војнама име своје прославили. Треба знати да Паштровићани нису морали, но својевољно су у венецијанску поморску службу уписивали се, и заиста с великом жељом тамо су врвили, јер су изобилном плаћом и храном снабдијевани бивали, а осим тога Венецијани имали су лијепиј начин поступања, с којим су ји’ још више к себи привезивали. 

У предреченом уговору записана су племена благородна, то јест она, која су уговор закључила. У садашње вријеме инострански придошници толико су се населили, и у племена благородна увукли и измијешали, да je тешко старосједиоце и благородне од наводошавши’ разликовати. 

Међу осталим страданијама овога народа, која je више пута горко претрпио, находимо недавнашње насилије скадарскога везира Махмут-паше Бушатлије. Овај подигне силну војску 1785. из Албаније, и преко Љешанске и Ријечке нахије уђе у јунију мјесецу у Црну Гору до на само Цетиње, и доста јада Црногорцима зада; затим, намјеравајући повратити се у Скадар пречим путем преко Ловћена, запроси од Паштровићана, да због краћега и лакшега пута своју војску кроз њи’ово општество проведе. Пријеваран покривено ово дјело, за чију тајну знала су само њедра варварскога мужа, појави се како војска до албанске границе допре, и како поткрили највећиј дјео општества. Она сиђе слободно и без сваке препоне низ високе брегове и кроз тијесне врхове, прошири се у среди општине, и у миру пребуде, док je кључ обране ови житеља на вјери присвојила. Како војска у Кастел Ластву дође, разапну Турци своје шаторе, ту као на почивалишту пристану и ноћ проведу. Сутрашњиј дан кад осване, призове везир њеке поглавите старјешине општества, оне управо, у чијим je рукама стојала срећа цијелога предјела и општа судбина, и запита ји’ хоћеду ли се својевољно његовому пашалуку подложити или треба то од њи’ силом искати? На таково ненадно питање за оно магновење ни одговора дати не умједоше; но припитани по другиј пут одговорише да то ни најмање у њи’овој власти не стоји; да они од Венецијана зависе, који с њи’овом судбином располагати могу; да они никад досад и ни у једном времену Отоманској порти принадлежали нису; да везир никаква права над њима нема, и да на венецијанској земљи не може никаква насилија употребити, без да јој на своје време рачун не преда. На оваковиј дрзновениј и јуначкиј одговор запламти се везир од љутине, и нареди да се одма оне старјешине посијеку, и да се биједним житељима свакојака пакост ватром, сабљом и плијеном нанесе; тако, наситивши варварско своје срце, поврати се у Албанију, одакле до њеколико година намјеравајући Црну Гору себи присвојити, погибе од црногорске пушке 1796. и глава му се и данас у монастиру на Цетињу храни. 

Овдје заслужује Поп Андровић, да му један спомен учинимо. Овај врсни свештеник, чувши како немило и на превару старјешине општинске од везира изгибоше, напуни двије мале пушке, и с намјером Милоша Обилића пође пред шатор везирев, премда су га његови пријатељи, сродници и домаћи заклињали да рису у нокте не иде, јер главе изнијети неће. Глух на све ријечи, желећи само крвопицу народњега с овога свијета смакнути, пође пред шатор са сакривеним на леђима пушкама, и добије допуштење да везиру скут цјелива. У оном часу, кад га je везир упитао: „Што си дошао, попе?“ потегне Андровић иза леђа пушку и на везира опали али му не схвати; потегну и другу, али му и ова не опали; тад Турци као орлови слете се и свега га на комадиће исијеку. 

Овај несрећниј случај лишио je Паштровићане и јунака и имања. Мљечић смилује се на њи’, и пружи им руку помоћи, то јест слао им je за много дана хљеба и соли, и таковим поступком њи’ још више себи привеже, а со тим своју границу објачи. – Но би записано у књиги суђења да овај дар, који je Венеција свому народу у несрећи поклонила, последњиј буде! Аристократическо

њено биће ишчезну, самовољност народња ускипи и правленије у своје руке шчепа. – Познато je да je у овој згоди сва Далмација своје чете у Венецију послала, да би међу развраћеним и побуњеним народима мир и уредбе повратила; дакле само то налазимо потребито извијестити да се у тим четама много Паштровићана налазило, који су као и остали од покривени’ издајица венецијаски’ натраг у отечество своје одаслани били, без да су горећу жељу обране у дјејству привести могли. 

Послије паденија Републике Мљетачке унутрашњу уредбу у овом општеству одржавао je народниј суд; и док су људи по другим мјестима своју раскошност и развратност необуздано ситили, овдје je свакиј поредак и поштење владало. Утолико Бока которска би поткриљена војском аустријском, под чијом владом остаде до 1805. љета. Затим њеко вријеме Руси, а њеко вријеме Французи у њој су измјењивали се, док по миру и уговору Тилзитском потпадне под владање француско до године 1813, потом за једну годину до 1814. под владику црногорског; но по сили договора парискога поврати се опет под славно пређашње правителство аустријско. 

Француз je уништио и затрео сасвим све привилегије, слобоштине и правице овога општества и успоредио га je са осталим предјелом, увео неке покварене обичаје, напојио људе славољубијем и раскошсностју и со тим узрок и повод дао развраштенију, које се 1812. у овом општеству напрвиј пут појавило. Ове године узбуни се паштровићкиј народ, и дигне се на оружје, највише због пореза и данка, јер га досад никад никому нису давали ни плаћали. Истина, данак није им био тежак ни вели, но био je узрок побуне, може бити са стране потпаљене! Француз пошље многу војску, која окружи предјел од свију страна, и спусти се нагло у монастир Прасквицу, гдје Француз дочуо бјеше да се чести састанци членова општества држе; ту их je хтјео све заједно изненада ухватити и повезане у Котор опремити; а највеће подозреније и зло срце имали су на архимандрита Љубишу. Кад војска у монастир рупи, не нађе него два проста калуђера, Димитрија Љубишу и Петронија Миковића, и једнога црквенога тутора Марка Кентера, њи’ повеже и у Будву опреми; а војска монастиру свакојаку штету нанесе, књиге старинске подере и древне свештеническе скупоцјене одежде разјагми, сребро и злато покупи. Тешко je вјеровати, али je цијела истина била, да су по путу од манастира до Будве распросути листови црковни књига виђали се. Обадва калуђера и сирома тутор ујутру на смрт осуђени су били, и сасвим да им се ниједна кривица пронашла и освједочила није, убијени су из пушке 4. јунија 1812.  

Посље пропасти овога владања Бока которска остане временито под Црном Гором; а кад већ у дубровничку  државу аустријско оружје под Милутиновићем генералом допре, членове народни совјетовали су се међу собом, кому ће се владенију преклонити? Сви јединодушно изберу над свима благо аустријско правителство, пошљу радосно своје барке у Дубровник, и двије компаније војника сами у своју општину доведу, које су на своје сопствене трошкове издржавали све доклегод друга општества окружија которскога аустријским оружијем нису савладана била. 

У Будви, на Ђурђевдан 1845. 

С. Љубиша*

* Овом младом господину захвалити имам, што je општество паштровско описано, будући je он многа и сва готово примјечанија о њему послао, која сам у ред ставио, и овако, како je описано, читатељима на забаву предложио. 

Г. Николајевић

(Напомена издавача Србско-далматинског магазина).