XXXIII Шалу је Бог оставио

 

 

 XXXIII

Шалу је Бог оставио

Призовне ме једно вече владика и рече ми: – Вуко, ти си тому Приморју вјешт; подрани сутра и шљези у Кртоле, проту Кости на кућу, поздрави га, понеси му мој благослов и старцу додај да сам наумио уз ове госпођине посте, баш у прву сриједу шљести у Приморје, да благословим маслине а у Солиотском пољу да светим водицу; ево двије године да нијесам слазио; старост ме оборила а болијест попала; пак се не бих рад гријешити пуком, да у неродици и недаћи на мене уздахне. Реци проту да о Преображењу добави морске рибе, и додај му да ћу у њега коначити три дана.

Тер ти ја сутрадан низ Крстац дођи пред ноћ у Кртоле проту на кутњи праг, и донеси му поруку владичину од ријечи до ријечи.

– Благо мени за довијека! – рече прото. – Боже, дај да се обрне род и да владичине молитве буду примљене на небу!

Припитује прото како је владика и може ли коју стопу ногама, а ја од ђавола:

– Од свега је добро ка вучина, но му се зимус обија зла: оглухнуо као звоно!

– Није ни дао Бог! – додаде прото – а који су му јади били?

– Јест, ваистину, да се чоеку не мили с њим разговарати, но да вика као с поклича!

Преноћи ја у прота и поврати се сјутрадан у манастир. Донесох владици протове поздраве, а кад ме запита како је старцу проту, рекох:

– Од свега добро, но му се прољетос обиј зла: оглухнуо у оба уха; проглушио сам виком село, док ме је разумио.

Стаде владика да жали прота а уз прота и себе, јер поче причати да су негдје врсници и на Савини учили и дјачили уједно.

У сриједу зором крене владика с пратњом пут Кртола и допре у заход сунчани на кртољску границу, гдје га дочека прото с крстом, с барјаком и са свијем михаљскијем збором.

Кад се примакну, поче прото иза свега гласа да поздравља владику добродошлицом, а владика отпоздравља виком, да се брда озивају:

– А откад те је, прото, та несрећа нашла, да оглухнеш у оба уха?

А прото, чоек остроумни и дошјетљиви, рече нискијем гласом:

– Откад си ми на кућу послао онога милобруковића!

Владика се даде у смијех. Обојица се обрадују да сам лагао, а истреште очи на мене ка да ће ме прождријети; а ја, да свак чује: Шалу је Бог оставио! – тер се ова ријеч и данас у народу спонаша.