XXIX Премудрост – немудрост

 

 

XXIX

Премудрост – немудрост

Дошао једном у суд неки Команин, да се жали на сусједа Живка: да му је отворио кућу, кад је он отишао са женом и са снахом по дрва у забио, и покрао му четири мједена лонца, што су му над огњиштем висила.

Један од суда, тер је Живку вјешт, рекне Команину:

– Није Живко лупеж ни зли чоек, него је, сиромах, луд и смушен, тер ни сам не зна шта ради, пак му нико и не пише у гријех, кад у својој беспамештини почини коме квара. Него пођи ти сјутра у њега дома, кад знаш да га у кући није, пак му прекради лонце, да видиш хоће ли се сјетити да му их није.

А Команин њему:

– А да забога, чоече, ако је истина што си рекао да је Живко памећу шенуо, како у заоне не доносе оне његове лонце дома у мене, него ми кућу отвори и моје лонце однесе дома у њега? Лупежи и зли људи нијесу никад при себи кад жље кому раде; а да су у чистој памети, мировали би и од туђе се муке уклањали!

А судник:

– А што нијеси на вратима браву закључао, да се браниш од лупежа?

А Команин:

– Ми се прекодан не затворамо, нити се бојимо сеоцка лупежа, колико ли ни домаћа. Кључ је лупежу друг!

Суд призивне Живка да се оправи. Кад га упита, да ли је збиља сусједу покрао мједене лoнце одговори:

– Не ја покрао, ни судио Бог, него их понио у мене дома! Додијала ми воња прислача што ови набидроб свак дан у лонцима готови, а ја доста пута гладан од суха хљеба, пак рекох у себи: одох му однијети оне лонце, да већ нема у чему кухати масне клине, да не би којој тешкој жени наудила неиспуњена жеља, пак да не избије дијете или да дјетету воља не оприоне гдје му се мати у оној жудби руком опипље.*

* Кажу да кад жени дјетињој што на ум пане, ако жељу ту не испуни, или дијете избије или дјетету изађе на кожу зажељена ствар, на ономе мјесту гдје му се мајка при жељи руком дотакла.

А Команин:

– Чусте ли, господо судници, како је луд? Не зна, сирак, ни кад је сит, то ли се језиком бранити. Зла срећо смушена! Да су вам препоручени, господо судници, лупежи и зли људи, јер су сиромаси свргли с ума, омилила им туђа мука! Еда по ђаволу и ја полудим и туђе обљубим, да видим хоћете ли и мене мјерити истијем лактом.

А један судник:

– Да чујемо, збиља, како би ти Живка судио?

А Команин:

– Ја? Бога ми, лако, по старинскоме обичају: да ми плати кутњи разбој, лонце самоседмом, а соџбину двоструко. Ви лијепо знате што је земља усјекла: сто цекина ко разбије туђа врата; крадени лoнци по цекин сваки, износе двадесет и осам цекина; а педесет двоструке соџбине; то је свега равно сто и седамдесет и осам цекина, да не отпане паре једне!

А Живко њему:

– А ти да платиш осмеро дјеце што су жене побациле миришући твоје јеше, а десеторо што су се повргли грдни, обиљежем на лицу; а мени сувише муке што сам поднио на ону воњу гладан; то износи, ако ти је драго милости, осам мртвијех глава!

Виђе суд да су обојица пребацила, један мудрошћу а други лудошћу, пак их оћера скрај себе, пошто учини да Живко поврати Команину лонце.

Премудрост – немудрост!