XXVII Чини добра, а не каји се

  

XXVII

Чини добра, а не каји се

Једне године, по Божићу, сретох на наш пазар пред Котором неку владику,* која сједијаше на угасној пустошини, пошто јој муж и синови погибоше у боју са Турцима, служећи крилатога лава.**

* жена властеотска.

** Венецију.

Нешто помажући сиромашну својту, нешто ш ње влаште узноситости и раскошности, распрши, у мало доба, обилату оставштину, да јој није од ње преостало до једне велике куће у Биговој подну Грбља,* гдје је живјела осамљена, помињући се прошле славе и обилатости. 

* Traste, лука на бокешком приморју.

Сједијаше владика на пазару прекрштенијех руку и лијеваше сузе низ образе, жешће него кад је чула мужу и дјеци пусти глас. Уболи ме њезин плач под лијевијем ребром,* јер ју познавах и бјах јој два три пута био у гости, а и осим тога жао ми је видјети жену поклеклу и самохрану гдје се распада у сузама, пак јој се примакох и упитах је:

* срце.

– Што ти је, госпе, који су те нови јади задесили, те оно плачеш као кукавица на сухој граници?

А она мени надрто:

– Кад помоћ не можеш, што ме зларад питаш већ да причањем јаде позлиједим? Тешко ономе кога жале!

А ја поврни:

– Ко зна могу ли ти помоћи? Ако буду ране видовне,* тражићемо им лијека; буду ли без пријебола, олакшаће ти туга, кад је подијелимо!

* које се могу извидати.

Владика уздахне и дубоко потхвати, пак поче да прича:

– Донесе несрећа моја три Пуљеза у Бигову, негдје о Малој Госпи. Ево их у мене да ми премјере и прегледају пусту кућу с краја на крај, пак ме у потоње упитају бих ли им је најамнила од Митрова до Никоља днева, да у њу растоварају суху рибу, коју кане куповати у горњој земљи крајем језера скадарскога и охридскога, а да ће ми за то вријеме платити двадесет цекина ујма;* јер им је, реку, у Бигову наручније догонити и у Пуљу превести трговину него ли икуд у Приморју. 

* ћирије.

Кад дох ш њима у которски суд, да ујам примим а кључ предам, рекну Пуљези: „Нећемо ми примати из тебе кључа, него ћемо ти дати и јошт преко ујма двадесет дуката настојбине, ако се потхватиш пред судцем да ћеш нам чувати рибу од лупежа и црва, али да је нипошто не предаш другоме никоме осим нама трема, кад дођемо нашијема животима да ју примимо; предаде ли рибу коме другоме, пак било и двојици од нас, да си дужна вратити ујам, настојбину и сувише платити триста цекина рибе; а за боље јемство нека ти је кућа у застави, док нам рибу предаш“. Ја се на мој зли пут слакомих, као ко је жељан новца и остао имућем на танку; потпишем ојађелу тврђу (а није она него ја!) и намакнем сама себи замчицу о врат! Кад вријеме прохлади, а сјевер поче да ћури, ево карван иза карвана с пунијем врећама пастрве,* док се пуста кућа напуни удушена с пода до крова. 

* слане и осушене рибе.

На сами Никољдан (на јаде ми дође!) ево два од она три Пуљеза, и кажу да су им друга посјекли хајдуци у Малисији, а донесу кадијину свједоџбу како је погинуо и попову како га је укопао пред неки манастир. Потраже оба да им предам рибу, а ја, да се преварим самосвјетна,* пођи у Котор и свјетуј се с пријатељима и људима од закона: како да се владам. 

* која се сама свјетује.

Рекну ми свиколици: „Предај рибу тој двојици живој: прије би се риба распала нег ускрсла мртва глава!“ Ја узми при себи мртвачка писма, а Пуљези с рибом низа сиње море. На сами Божић, таман бјах сјела да се самохраница омрсим – а нећу него се отровати! – ево ти трећега Пуљеза гдје је ускрснуо и дошао по рибу. „Какву рибу? – викнем ја као бјесомучена – ако си се повукодлачио, прелети преко мора, да тражиш ортаке што су ти рибу понијели, пак њима крв пиј, а од мене се, сироте, прођи, да ти душе не кунем: ја ти нијесам дужна до љубави ништа!“ А он стаде да се смије и са мном подругује, пак ми одговори: „Нијесам ја умро, нити ме је главе забољело у турској земљи, но си се ти уортачила са она два лупежа, да моје потомите; него враћај новце и плати рибу, или ми уступи застављену кућу!“ Тер ти ја, јадна, у Котор код пријатеља и људи од закона, а они ће ти мени: „Таквој се пријевари није нико могао дошјетити: није ти нико крив до твоје зле среће; него ти је боље панути на добре људи* да они то просуде.**

* кметови, одабраници, boni vtiri.

** просуда је суд добријех људи; осуда је она што изда законити судник; пресуда кад ко коме пресуђује, ritorma del giudicato; пресуда pegiudizio, а осудбина је condanna, Verurteil.

Не хћенеш ли, платићеш ступе и чавле!“* – Сад не знам ништа што ћу од својега живота и гдје ћу ударити главом, пак сам се наумила утопити у то море, нека ме рибе изједу, кад нијесам умјела ја њих!**

* главу, добит и све трошкове.

** Кад није умјела да рибу сакрије и прода.

А ја њој:

– Није топац ко каже наприје да ће се топити, нити је луч догорио до ноката, него хајде с ове стопе дома, а остави мене мјести себе, да те ја код суда браним. Јачи хаша него паша!*

* боље је у суду нијекање него ли судникова власт.

А она ће мени:

– Жље ћеш ми ти у широкијем гаћама помоћи, кад нијесу могле прве которске главе. Ти не знаш ни путом ходити, а ни кад си ситан!*

* као дијете које не зна кад је ситано.

У тому дође позивач да води владику у суд, а она се препани и некуд остркни, да јој тобож суд не дође у траг.

Бјах се добро разјарио на оне госпине ријечи, но не хћех дати своју за женску памет, а и жао ми бјаше видјети гдје су се удружила она три гурсуза да одеру ону старицу; тер ја пођи мјесто ње у суд, кад ли ту Пуљез, гдје чека владику да му новце преброји. Приступих судији и казах му како је баба дома пошла, а мене послала да се обавијестим рашта јој је зваће.

Судија, чоек осовне нарави, као да на драчама сједијаше, рече ми:

– Нека преда баба овоме Пуљезу до сјутра рибу јали паре; ако ли не, пође јој кућа на лиџбу.

А ја њему:

– Ето кућа пуна рибе: нека дођу сва три Пуљеза, да је приме. Кад тврђа изговара да баба не смије рибу предати већ свијема трема, како си осудио да је преда овоме једноме? Мјери једнијем лактом!

Судник дође при себи и рече ми: „Добра ти је, влаше!“ а Пуљезу: „Хајде доведи ортаке, а риба ево!“ Хћаше Пуљез да нешто прожвака, а судник га изаждене скрај себе, и не хћене чути да се већ о томе говори.

Пођем у Бигово са сином, госпи Јели на честито. Кад јој казах да сам је обранио од Пуљеза, а она ће мени:

– Док је Бога и дуждева суда, не бојим се ја напасти. Ја сам се Пуљезом ругала; није мени требало браниоца врх чистијех разлога. Мука би било мене и криву осудити, камоли праву!

Па кад то изпече, обрати нам плећи, тек да у ње не коначимо. Тер ти нас два млитај по селу, да тражимо конак, било и на крвничка врата.

Уз пут рекне ми син:

– Лијепо ли ти ова баба захвали на доброчинству!

А ја њему:

– Дакле, ти не би у невиђелици спасио топца, јер те не види који си, пак ти не може остати харан. Мој синко, ако коме добра чиниш тек да ти је харан, ту ти правога доброчинства нема, јер је и харност плата, па како дебела, да снизи чоека до поба! Што није мукте, то је трговина. Харност и пријекор  губе доброчинству име! Право доброчинство стоји у томе, да они који га учини одма заборави, а они кому је учињено никад. Чини добра, а не каји се.