Читаоцем-
Горски вијенац, драмацки повијесни спјев Петра Петровића Његуша, изашао je први пут на виђело године 1847. у Бечу
печатњом Мехитариста, a пo други пут био je препечатан године 1860. У Новоме Саду.
Ова je књига била мало позната по Далмацији, прво јер je оба пута печатана ћирилицом, коју чита скоро
само православни народ, а друго јер се обријетко и скупо може набавити.
Ова ме оскудица нагна да пренесем Горски вијенац на латиницу, и да му додам по дну сваког пера тумачење тежих ријечи, такође
и повијесна изјашњења мјесних догађаја.
Ja сам наумио и остале умотворине владичине једну по једну овако пренијети и
разјаснити, ако се наша Матица прими, као што je сада, печатања и продаје књига, и тако омладину нашу, цвијет и наду
домовине, припитомити и упознати с овим неумрлим народнијем пјесником.
Петар Петровић Његуш родио се на Његушима у Црној Гори г. 1813, а
завладичио се и примио господарство над Црном Гором год. 1830. Био му je учитељ и наставник Симо Милутиновић
Сарајлија, познат у ученоме свијету, који га je највише на пјесништво напутио и руководио.
Године 1834. основао je владика народну печатњу на Цетињу, гдје je и објелоданио своје првијенце књижевне:
Пустињак цетињски и Лијек
јарости турске, такође и много
којешта допринио годишњемо коледару (Грлица), којега je Димитрије Милаковић уређивао.
Кад се цетињска печатња од невоље претопила у зрна за бој, владика je морао печатати у Биограду Лучу микрокозма (1836), имитација из руске књижевности, којом
се бавио успоређе францускога језика.
Пријатељство његово с Вуком Караџићем принуди владику да се окани туђега класичизма, и да почне писати у народноме духу, сабирајућ обичаје, начине говора, пословице и распросуту народну повјесницу, чега има обилно у Црној Гори. Тад je издао Горски вијенац и Лажни цар Шћeпан Мали, оба драмцка повијесна спјева, која су далеко надмашила пређашње му списе. Након годину изда Кулу Ђуришића и Чардак Алексићa,
пјесме у свему сличне народнијема, толико да их слијепци по Црној Гори и
приморју уз гусле пјевају. Осим тога владика je допунио Огледало многим својим пјесмама, и написао многе ситније лирске
намјерне пјесме, објелодањене у Даници. Године 1864. Љубомир Ненадовић нађе у
рукопису посмрче владичино Слободијаду, епски спјев у десет пјесама, у којима су
спјевани главни бојеви црногорски за слободу.
Али Горски
вијенац остаће у
књижевности нашој дутотрајни споменик пјесничког дара владичина, којега нам, на жалост и непроцијењени губитак, прерана смрт
покоси. Истина да je Горски вијенац неки спис без наслова и установе пјевачке, али што се тиче
језика и духа народнога, чувства и полета поецкога, остаће зар и задуго јединац
у овој струци наше књижевности.
Ja сам се старао да изнађем оне стихове Посвете праху оца Србије, што je при првоме издању укинула угасна ценсура: али упркос сваког труда мога, ево нажалост
опет она излази онако недопуњена и осакаћена.
У Будви о Божићу године 1866.
С. Љубиша
Нема коментара:
Постави коментар