XXIII Некоме на глас, а некоме на част

 

XXIII

Некоме на глас, а некоме на част

Напали горски хајдуци свате Кешељеве код Дробњака ниже Дормитора. Свати се разбјегну, ко амо ко тамо, по планини као биволице, а хајдуци у поћеру за њима, да их одеру. Колико се они прегонили, млада невјеста униђе у једну јелову алугу, у коју сам и ја самотрећи мало пријед ње прибјегао и уклонио се – да вам се ништа не хвалим – од хајдучкога страха.

Невјеста сташе стојке у дубак као осуђена; вита као јела, а преко паса танка као срна. На глави јој фес црвени, а врх њега на само теме стоји усперени ћук, височији од јуначка педља, нађеден збијеном вуном као кулин, а при врху обоштрен као клин. На шиљку пришито је округло пуце од сребра, нанизано парама и ђунђевицама.*

* цклена зрнца, margheritine (жамчуги) Kreide–Perlen.

На спредњој страни феса сја позлаћена плоча, обла као дно од пехара,* и она нанизана наоколо сребрнијем трепетљикама. Око те плоче обложен је трак,** и он сребрен кому се краји спуштају невјести низ оба образа и досежу јој до из ниже вилица, а крајцима висе сребрне брњице и ускосници,*** у којима су уложени црвени јакици**** и позлаћене рогуљице,***** а уз њих лоза од чисте срме. Уз ћук су испоређене десетак буклија и прапораца,****** а низ ћук бијели уски завјесни дувак******* уз дуљину реснат, везен свилом различне боје на тровез и повлак.******** 

* чаша.

** ланац.

*** велике игле главатице.

**** црвени камички, corniole.

***** криваље.

******* мала обла звонца.

******* танка бијела копрена, вело, Schleier.

******** облици веза.

Та копрена има насред ње петљу која се запуча за оно пуце што је пришито о ћуку и спуштава се сприје низ ћук младој до прсију покривши јој румено лице. Врх завјесна дувка ево црвене мараме, зову је по турски шамлија, која је наједноме крају шупља, а о тој шупљотини објешена је о истоме пуцу, тер виси невјести страга низ рамена и плећа до појаса. Двије црне витице* висе јој низ прса и о њима сребрне обоце налик гужве а обочићи налик копче.

* плетенице

Плетенице су начичкане перперама, које су о коси запете. Носи невјеста кошуљу од лањена платна, уску а дугу до по голијени. Кошуљи је оплеће везено на вођице, ошве, прутце и крстељце, а око врата ождријељем*.

* merlo, merlette.

Подну кошуље поскуће,* и оно везено на лебрице, оканца и косјериће.** 

* ниже скута.

*  облици веза.

Кошуља је од појаса низдо деснијем и лијевијем рубом извезена на усперце, шапе, кола и веруге; порамље на полице, кршчице, вијуге и ошвице, а око обје руке обавито зарукавље. Сврх кошуље навлачила млада модри корет с рукавима црвене свите, до паса дуг а спријед отворен. Корет је на прсима и око руку извезен златном жицом, а крајима рукава до длана зарамље, и оно златном жицом извезено.

Сврх корета носи невјеста од сукна бијели зубун без рукава, по дну и у плећима широк според стаса, а преко паса усак и приљубљен животу. Спредњи краји зубуна, од појаса до дна, нарешени су истризаницама од свите различне боје а извезени свиленом бућмом.*

* она вунена свила у којој је омотана кожурица или мошња свилена, bavella.

На оба скута зубуна, са дна у вис, пружају се двије везене гране на пера и на провезе, а на рамена и латице* красе зубун ките начичкане свакојаким ђунђувама, а уза њ вуци и бауци.

* falda, Schloss.

Покријева јој њедра напрсна направа, сва од модре, и црвене свиле, у миће, а по њој обамећена свила сваковрсне боје. Око врата носи колијер од модре свите, а уза њ ђердан сребрн пак позлаћен, свако зрно као љешниково. Страга висе јој три гране од свите, двије низ рамена а средња низ леђа, којима су крајеви окупљени врх крстију.

Испод зубуна везала је невјеста узицом око живота опрегљачу, а уздуж латица опрегљаче пришите су двије уставе изашаране истрицканом свитом, а свилом везене на веружице, вођице и оканца. Подну опрегљаче стоји падање, и оно везено као и уставе, о ком висе свилене ресице. Опасала се млада шареном тканицом, која је хромицу* широка, а спријед везена на куке и коријере, и обула до кољена вуњене чарапе, оплетене пређом шаргасте боје.

* ширина између палца и кажипрста, кад се рашире.

На чарапама многе су шарке израђене иглом шиватицом ил’ плетићом ил’ куком. Врх онијех чарапа носи краташне црвене бјечве до ниже бута,* и оне везене на мали балук,** на котуре и чибуке. 

* дебело месо на нози под кољено, polpaccio, wade.

** рибица.

Опанци на ногу, прије неношени, везани су опутом поврх љесице,* а врнчанице испријечане и испреплећене око ноге.

* горња страна стопе.

Огрнула се млада црном струком при ужим окрајицима ресатом, а при ширим извезена на загранце и зуберце. Наоко струке опточени су краји црнијем вуњенијем свитњаком, а прошивени обаметом. Натакла невјеста на прсте бурме, топце, јакице и свакојако прстење, а у десној руци држи свилени шарени убрус и киту цвијећа. Сад реците из душе: јесам ли је добро спазио?

Нас три покосимо ножевима сноп траве по шуми, пак је настожимо међу двије јеле, а ја поставих струку, како ће млада сјести и опочинути.

Кад се малко из забуне разабере и расвијести, питам је ја чија је одива, а чија невјеста, а она:

– Невјеста ево ничија, а родом сам из Вучића. 

Много желијах да јој видим лице; но ко би се усудио на такви безобразлук: молити је да дувак узгрне?

Један је од нас три понудио да је допратимо роду, а она му отповиједа живахно:

– Нијесам се ја из рода кретала, да се у њ опет стојбином повраћам, но је мене отац преручио дјеверу, да ме к мужу води, и дао ми на кутњему прагу добру молитву: „Хајде, кћери, збогом, с тобом ми вазда била свака добра срећа и господ Бог; али ми се никад не вратила на огњиште већ на радост и на пиће!“ Него ја осамљеница примам јутрос вас у богобраћу; ако сте ми и непознате делије, видим да сте Срби и наши људи. Водите ме к мужу као богосвати, један од вас нека ми је кум вјенчани, други стари сват, а трећи дјевер уз лијево раме; да примите од мене дарове, мјести онијех изрода што ме оставише саму насред пута, да им се нове пјесме по свијету поју, а мени да срећу утру задовијека!

– А ко ти је муж? – питах је ја.

А она:

– То ли не знаш да ти га не бих по имену поменула за живе очи!* Него водите ме пут села, пак ће ви ко од села казати гдје ми је дом.

* супрузи не зову једно друго по имену, већ „они, она, он, оно“ итд.

Причам ја дружини у шуми, теке да нам вријеме прође:

– Гледао сам Гркиње, Латинке, буле, Арапке и Јеђупке, али љепше и присталије ношње преко наше нема колико је унакрст свијета! Да вам је поћи у Млетке, да видите како се женско ухо* ношњом грди, а залуду прикладне и угледне мимо жена!

* спол.

Носе на глави широку капу, а по њој мртво перје и цркле тичице. Да ту капу натакнеш на колац, а колац побијеш на обрву њиве, не би се бојао да ће ти врапци и житарице усјев позобати. Под капом настоже хрпу космурина, сплетене у гљуку од кучина и мртвијех, власи, гдје се у први мрак угнијезде и заплету слијепи миши и колендари.* 

* голема муха те јесени кроз куће облетива и улази у шупљотине, као у пушку, у трску итд.

Аљине им се смуцају по улицама, пак за собом дижу смет и прашину као метлом, рек би да је ударила каква вјетрушина. Дебље, да тобож отанчају, стегну се ремицима преко паса, да им душа на ноздра искочи, а мршаве навлаче товар сукњица, тек да пуније изгледају, пак им одјело виси о животу, гдје нема до кости и коже, као да си га објесио о соху. Облијепе лице бакаром, а мажу се и кропе мириснијем водама и прахом, пак и опрженим пепелом од змијине кошуље, тер, кад мимо њих прођеш, убије те она воња, а стужи ти се што си лани изјео. Нема ниједна крви у образу, нег је свакој прије рока на челу испуцала кожа, а под увелим јагодицама утонула до вилица. Вечером диња,* а јутром тиква!

* у вече румена као љубеница а у јутру жута као тиква.

Пошто невјести дадосмо божју вјеру и кад дође к вечеру ноћ, узми је нас три међу се, пак странпутицама доведи је Кешељу на кућу у сами мрак.

Раскрхани свати никад се окупити колико ли ни зло течење; побјегну ноћу свак своме дому без дара и без ручка, а неки и распаси и обезоружани као да су они младе невјесте.

Сутрадан по вјенчању и обједу примисмо дарове, па к вечеру и размет. Попрати нас невјеста до подно подворнице, и ту, пољубивши нам руке, назове добар пут. Младожења допрати нас с чутуром до сеоцке границе и обећа ми и крштено кумство, ако се што прида. Мене допаде кумовни дар: свилена кошуља коју је млада три године везла. Кад је првом обукох, реци ја:

– Некоме на глас, а некоме на част!*

* Дар је био наглашен правоме куму, а почастио одмјеника. (Chi ha voce e chi la noce). У Морачи и Брдима има која стотина ријечи што назначују различне облике везе, и који би било вриједно окупити.