I Ако лаже коза, не лаже рог

 

I

Ако лаже коза, не лаже рог

 

Ја сам се повргао у Горњијем Поборима оне исте године, а по каживању попову и оног истог дана, кад се Будва отела Ђурђу Смедеревцу, а предала дужду млетачкому.*

* 1422. на 4. априла. 

Мати ми је била препунила дом породом; шест синова и пет ћерију, хћаше рећи да смо једногодишњици. Био сам у дјетињству врагуљаст, жив као крем, све је село од мене на чудо било, пак нешто с тога, а нешто с домаће тјесноће, смјести ме покојни отац у манастир Крушево у Херцеговини, да тамо дјачим и калуђере дворим.

Но се заран видјело да ме бог није за књигу створио јер у цијелој години дјачења не бјах примио ни да сричем то ли да читам, него утуио часове и псалме, па би их среда наизуст изрекао ка из воде.
Један дан у Петрове пости помузли чобани стоку козју и овчју, пак донијели, игумну пун кутао у ђелију, да смиче скоруп. Кад било доба вечерње, покрије игуман суд буковијем кругом, да се што не утруни или да не би ко млијеко облизнуо, док се он не поврати. Ја, жељан мрса (јер ми бјаше боб из пупка проникнуо),* уљегнем у ћелију, удробим суха хљеба у варевину, погостим се и посркам је, док видјех кутлу дно. 

* уз посте јели у манастиру сваки дан боба.

Гријех ме обезуми да поклопим кругом празни кутао, да оставим зли срок.*

* знак, доказ.

Кад игуман дође да напуња мјешчић скорупом, окрене круг – а у пусту кутлу ни капи једне. Ево га на мене у обор; претворио се весео и шаљив, што његово не бјеше.*

* што му не бјаше обично.

 Кад ми се примаче, упита ме: – Ил’ ти је милија погача ил’ млијеко?

А ја њему:

– Мени, ваистину, да удробим.

– А посрка ли ти оно јамуже у ћелији?

– Не ја, ни судио бог, него мачке, што си их припитомио, да ти по ћелији скакућу.

– А буди ли мачке отклопише кутао, како га празна приклопише? Ако лаже коза, не лаже рог!

А кад ме видје преображена, а пале очи у земљу, викну:

– Очисти ногу од манастира без твога ненадна

чуда! Вуци се откуда си дошао, пак се тамо жири маслом и скорупом уз часни пост.

Тер ти ја, зли и гори, побијегни и шљези у приморије, да се превезем под Будву, како ћу лакшеv кући стићи. Чекајући под Новоме да искрсне који бродић, један старац, што се беспослицом бавио, а хранила га мртва глава,* упита ме и распита, танко потанко, ко сам и чиговић. 

* за убијена сина примио блага па се каматом хранио.

Кад му казах, рече ми:

– Док си млад и здрав, да те не би почем питала старост гдје ти је била младост, најљепше ти се уписати у дуждеву мрнарицу; нико лакше хљеба не једе што та војска.

Тер ти ја с оне стопе на галију што под Новијем пландоваше. Приме ме на годину за храну и обућу, а потле године, ако ме нађу вриједна и јаке кости, да ће ми пружити по ишно платице мјесечно.

Ошишају ме, умију, промијене и нареку „малијем“. Мали је на броду право ропче док не постане „младићем“*: ћушкају га с ноге на ногу као криво течење.

* броду је мали послужитељ, а младић капетану.

Мислим у себе: Да ми се, јадноме, упознати с вођом од брода, не би ме већ нико смио руком таћи, а могла би ми и прије рока која пара канути. Једно јутро, пошто кренемо с Бојане, ведријем
небом а вјетром усред крме, лети брод као тица, таман се војска окупила око ручка, пуче глас да је вођа на умору, јер је прождро јегуљицу у води од Бојане, пак му рибица шеврда по дробу, да нађе себи проласка. Реци ја младићу што вођу двори, да бих га муке избавио, кад бих се краја доватио и нашао томе лијека. Вођа нареди да се брод к обали окрене и да ме на сухо избаце под Леш.*

* град на арбанашком приморју, гдје увире ријека Дрин (Alessio).

Набери штира, тушта чучега, српуље и буразине;* улови малог угора ка шиоце** и стави га у цијев од трске, а цијев напуни глиба из блата, да не би почем гад од сухоте цркао. 

* дивље траве што се једу скухане.

** угор што и јегуља, шиоце мало шило.

Кад дођем на брод, скухам зелен на сланину, уље и масло, пак је принесем бонику, онако масну и млаку, да поједе. Кад било пред зору, почну вођи кукљати цријева, ка да се међе  ваљају, проструже га трава, а три масти режу по трбуху као бритве бријаће. Пошто се добро и добро измучи, удари из њега, да опростиш, лијавица, а ја не бих лијен, но му подметни у гриз* јегуљицу из трске.

* нечистоћа из дроба.

Кад виђе гдје копрца ка змијица, стаде чоек да од радости плаче! Омиљех му као да ме бјаше родио, пак ме узе да га дворим и дарује ми жут дукат. Прислуживах му око трпезе, и вазда ми
препоручиваше да пазим гамиже ли што живо по води. Они који ме прије бијаху и прогоњаху, кад ме виде у милости вођиној, почну ми се удварати: промијенили ћуд од јутра до вечера.
Мрнари на галији, пуни новаца а беспослени, бјаху пронашли неку слијепу игру, да се забаве и гуле. Стави свако од њих по дукат наоко, пак на чиј пани муха, покупи и однесе све коло. Они што
изгубе, дохвате муху, пак је раскубу, да јој се освете.
Враг ме учи да уложим у игру они јединти дукат што ми бјеше вођа даровао. Зебах од страха да га не изгубим и прах не сушим,* а онамо ми зја срце да инокосни дукат ујатим**.

* за мање преступе судили би мрнара да гладан суши прак 
влажни на сунцу.

** начинити јато, чету, скуп.

Мислим: Што ћу? Служећ вођу око трпезе, видим гдје је пала муха на коре од јабуке што је гулио и ио. Изми ја кору и омажи њом дукат, пак брже боље у коло, да играм. Паде муха као мртва на мој дукат, пак и другом и трећом, док напуним шпаг цекинима. Кадгод ђах поставити сух дукат, како бих једном изгубио, да не одбијем мрнаре од игре. Но муха свакако пани на њега, или по срећи или што оно мјесто јошт заудараше соком.* 

* мирисаше од онога сока од јабука.

Ова ме игра обогати, а вођа, као да га бјах ја научио, забрани русвај* у војсци, јер многи остану на чисту пак се свађају и бију: кад нестани новац, настани бојац.

* русварити, гулити.

Ту ме нађе шеста година. Бјасмо усидрени под Крфом, кад на сами Велики петак пукне по галији глас да је турска сила опсјела Цариград. Сто и шесет хиљада јаничара са осамсто топова и четиристо лађа шљегло се око грчке престолнице, да је приме јали подараче. На ускрсни понедјељник ево наредба да дижемо испод Крфа и пођемо под Цариград. Кад негдје о Спасову приспијемо тамо, придружи се наш вођа Захарија*
другим бродима, да пођемо мраком изгорети турске
ђемије.

* Грион.

Обложимо око брода, с краја на крај, вреће, пуне вуне и кострети, како нас не би тобож пробило турско зрње, а укрцамо сијасет праха, пакла, смоле и свакојака смуда. Видим је погибију очима, и бјах жив умро од страха. Није шала ни ствар мала ући су шест бродова међу четиристо ђемија, збијених као чарна гора!*

* што и чаровна гора. Љубиша каже: „Чудим се Вуку Караџићу, гдје је помео у свом рјечнику чарну гору са црном гором“.

Дружина се соколи, оружје свијетли и пуни, а мени се осјекле ноге, пресахло грло а срце умрло. Кад паде тама на земљу, да се не види прста пред око, дигни ми једра, а вјетра ка из устију, јер
се бојасмо завести, да не би Турци на оној нотњој тишини чули весла гдје у паоцима* шкрипоћу а по води млате. 

* палац на ком су углобљена или привезана весла.

Тек се приближимо турскоме броду,* стаде иска и треска, поклич и уришање – имах од стаха пасти наврх главе. 

* бродовље.

Најпрви турски топ преби гњате једноме ми рођаку назлобрзовићу.* 

* који је на зло брз.

Ја се, несрећан, забиј у нешто овса под крму, врх саме вођине клијети,* и ту се згучи и потаји ка спуж у кори, док устраја крвави бој.

* собица.

Некако по дивноме чуду извучемо се на пространо море (бијени и грдни) прије нег је обданило. Изађи ти ја из овса, отреси аљине и
умијешај се у војску. Побацимо у море мртве телесине; рањене прекрцамо на једну мању лађу, да се видају; искрпечамо једра и довежемо конопље, пак зли и гори побјегнемо у једну малу луку, да броде поступамо* и поправимо, јер бјаху,
мање више, сви шест изрешетани.**

* затиснути ступом процијепи гдје се паузнице приљубљују, а паклом помазати да море не улази.

** шупље ка решето.

 Кад се окупили око ручка, виде ми другови овас у перчину, гдје су ми се зрна у коси уплела, пак почну да се са мном брукају, ругају и коре, и да већ неће са мном дружити, кад сам срамотно запуштио мегдан.

Да бјаше други вођа, хћах зло прођи, а тако ме о најмањој дадоше баилу,* да га дворим. Са зла на горе! 

* поклисар млетачки у Цариграду, именом Миното.

Залуду се брањах и отимах – овас у коси не даваше лагати. Сви реку из једнога грла:
– Ако лаже коза, не лаже рог!
Надах се да ћу у баилову двору проживјети. Чеса? Баиле се помамио као младо момче, па сваки дан по двору викаше:
– Наступи вријеме да крв пролијемо за вјеру
хришћанску!
– Леле јутрос и за довијека – реци ја у себи – гдје ме несрећа своја наведа на јунаке!
Султан Мехмед, и он крвави јунак (ђаволи му душину раскубли, ка и хоће свакако!), раздијелио војску на троје. Једна јурише на град у праскозорје, но је Грци сломију низ бедеме. Удри друга око
подна једнаком злом срећом. Кад дође ред на трећу, загрухају на град осамсто топова, бубњи, накараде, а изнутра звона и вика – хћаше се Богом заклети да паде небо на земљу. Каживаху да се у
Натолоји чула јуначка вриска! Предвече оборе Турци врата Светога Романа и, тлачећи стогове мртвијех, провале у град ка гладни вукови. Цар Костадин хрвао се по уским улицама ка лав док га Турци осамљена опколе, а он да се не преда жив,... на комаде изасјеку. Покољ, пљачка, безаконе и звјерске пакости трајали три дни без престанка!
Погибе баиле са сином, а уза њ неколика млетачка витеза који прегнуше мријети за вјеру, благо им души! Што дужде не могао откупити, то пожње вражи палош.

Колико је по граду трајало крвопролиће и грабеж, ја се сакриј у једној изби* у баилову двору, и под једну плочу уложи благо што сам дјелимице уштедио од плате, а дјелимице донијела ми муха.

* подрум.

Ту бјах сабрао заран нешто хране, и чамах ка у тамници. Петнаести дан ево војска, да преобиде избу. Мислим: Турци су, пак се згучих у једноме куту, да ме не виде; док један од њих укреса ватру и упали свијећу. Кад ли на Бога наши људи! Дохвате
ме и поведу у драгомана, који ме упита ко сам и откуд, и колико је да сам под затвором. Ја се кажи и реци, на мој зли пут, да сам у изби од прекјуче. А драгоман:

– То није истина, јер се двор затворио они влашти дан кад су Турци примили град, и до јутрос није у њ нико улазио: Ако лаже коза, не лаже рог!
Баце ме опет у избу, и ту ме наново испитиваше барем десет пута. Видим лијепо да ћу погинути прав, јер збиља и не бјах више крив него што ме мати плашљива повргла. Бјаше ми жалије оно
закопано благо но свој живот; што ми хоће голи живот?

Стражио ме неки Вишанин, чоек на благу, којега бољаше моје жалосно стање и неправда. Хоћу ли, нећу ли, изух се и казах му како ми остаде благо закопано украј града:

– Дао бих ти – рекох му – половицу ка ортаку, да ме хоћеш ослободити, да бјежим главом по свијету. Чоек ме повјерује, и рекне да је и њему присјела млетачка храна,* и да хћаше подавно омаћи, да је имао чим и с ким. 

* дотужила му служба.

На томе мјесту ухватимо вјеру да ћемо побјећи на Малту, и тамо у трговини и слози живјети спокојно као два брата од мајке. Откопам благо, и напунимо шпаге дукатима, пак димове* – док дођи у Јањићуле и ту се укрцај на једнога Дубровчанина за Малту.

* бијег.

Петнаест година борависмо на Малти мирно и поштено. Нијесмо много добили трговином, али ни изгуба имали. Ту хћах свој вијек провести, но хће несрећа да ми друг оболи и умре од срчане, тер ми омрзне та витешки бод,* и пођем на Вис, да предам покојникову оцу што му је синовљега остало при
мени. 

* остров, оток; отуд надимак бодуо прибиваоцима
далматинскијех отока.

С Виса пох дома, да видим је ли ми ко од својте жив: – родитељи преминули, сестре поудаване, а браћа распршила се, ко тамо ко амо, трбухом за крух. Жуђах се дома станити на оној старини, да мирно живукам; но треће године помами се земља
да војшти на Турке, тер ти ја дигох с Побора и пох у  
Млетке; мислим: тамо ме неће нико познати. Но у Млецима изневјерио се пук; чоек чоека припрежује и ухађе му стопе и ријечи; свој своме јаму дубе, док обоје у њу суноврате; облагали дужда, пак га раскрунили и потурили, стара и слаба, да му од
јада срце пукне, а сина му мучили и прогонили од немила до недрага, јер му се свијест дјела за једном момицом шпањолскога поклисара.*

* Франциско Фоскари којега су Млечићи збацили с дуждеве части, а сина му Јакова мучили и прогнали.

 Једно вече притисну ме жбири у постељи, спутају у гвоздива
и баце у некакву ступицу гдје би пас цркао, као да бјах убио дужда ил’ упалио Светога Марка. Сутра дан изведу ме пред суд, који ме распита ко сам и откуд. Ја кажи да сам чоек Иванбегов, дошао, у зли час за себе, по трговину. А један од суда, покле виђе на мене мрнарску кабаницу:
– Ако лаже коза, не лаже рог: ти си мрнар бјегунац.

Забију ме опет под затвор, докле љепше пропитају чиј сам. У те дневи налазио се у Млецима Иванбег, гдје се женио млетачком владиком.* 

* с властеоком.

Чу од некога да му је једно чељаде допало сужањства. Избави ме
пакла вјечнога и узме за дјетића,* да му дворим и драгоманим.

* момак или послужитељ.

 Скрших педесет дуката да направим споредно рухо, и вјерно сам му послужио, докле га својим рукама положих у црну земљу. Покој му Бог дао!