II
Свуда пођи, дома
дођи
Господар бјеше подугао зачамао у Млецима, чекајућ вријеме да путује са женом на Жабљак. Становао у тазбини, у пространом двору на три пода, сазидану великијем стијенама, са два мраморна уласка, један од мора а други од суха. Први под бјеше пуст, притворен и порушен с неке домаће несреће, а на другоме сједијаху бан и баница. Насред пода у нашем стану раствора се широка дворана на четири краја, а у сваком крају врата, на која улазиш у велике одвојене собе. Све покућство позлатом украшено, а столи и поставе урешене свилом и кадифом, као да је царевина!
У Млецима не рани нико осим мрнара и пећара, већ ако се ко намјери из нашијех крајева, приморац ил’ горштак, учен да га зора види и да се насрка јутрња зрака; него свак лежи до подне, пак устану жути и надути, без капи крви у образима. А и невоља им је, кад већи дио ноћи проведају у игри и забави.
Иванбег излази свако божје јутро у праскозорје, а ја по за њ, да шета, по граду и покрај мора, и тако чувасмо здравље у оној запари и тјесноти. Прва улица, кроз коју пролазасмо кад из куће изађи, бјеше пуна пећарскијех дућана, гдје људи пецијаху и продаваху свакојаке прислачке, граду ручак, пак их онако и јошт вреле пореде по вратима, да се охладе и истиштају. Мирис онијех посластица ударио би по оној тијесној улици као да пролазиш кроз перивој ружа и љубица. Иванбег би се у мимогред често заустављао и обазирао на оне слаткарије, да их љепше разгледа, а ја се у то ситан насркај онијем мирисом. Друго и треће јутро изнијеше пећари гомилу свакојаких приганица, а око њих се окупили, да гледају мене гдје носом смрчкам. Кад се у пожње сјетим да се они милобруковићи са мном спрдају, купим једно мало звонце, пак сутрадан, кад наиђу у улицу, почнем звонити и подвикивати:
„Звек за мирис!“ Зачуде се пећари
звону и звуку, а ради знати гдје ћу и што говорим, позатварају махом врата, и ево их на чопоре за мном, а с њима се удружи кога срети путом, док се напуни улица
пука ка тушта. Тако их измотам око града тамо и амо један добар сат пута, а они вазда за мном ка стока за звонаром* док се у пожње сјетише да их навлаш мотам – постиде се и побјегу бестрва.
* свако крдо ситне марве има звонара, који пред њом иде и
носи звоно о врату.
Кад сутрадан подраним с господаром на шетњи, кад
ли није по вратама од дућана ни циглога комада сласти. Стога и остаде ријеч у народу, кад се ко кому освети и врати жалост за срамоту или спрдњу за шалу: Звек за мирис!
Злога мога часа! Тек се прегнем, да дохватим клупко, пуче ми пусти гатњик на крсти, а широке гаће пану на тле око мене као ринчак.*
* обла мрежа окружена зрњем од олова, коју сакупљену баци рибар с рамена у море, гдје се она у округ рашири, пане на дно и покрије рибу. Ринути далеко, рини чак, ринчак.
Не могу да се у дубак дигнем, јер на мој зли пут доњијех гаћа немах, а кошуљу носах краташну. Ах, да се хће под пода мном просјести! Тер ти ја остани баш онако згучен, и чучећи окупљам ојађеле гаће око себе; а кад видјех да им не могу ништа, зажи очима а сакриј образе у шаке. Видје госпе моју муку – господска процијеђена крв! – пак некуд омаче, Бог јој платио! А ја привежи злосретњи свитњак,* обуј гаће и побјези некуд по граду ка опарен.
* гајтан савити.
– Не даде ми бијес да мирујем, него се препани да ме господарица не просочи* мужу, па казах Иванбегу што ми се узоне** десило:
* да прије њега не каже.
** у зао час.
– Волио бих, рекох му, да сам сломио руку на таполе! Но што ћу сад?
Обручи ме бег и осамари на пашји опанак. Што тражио, то и нашао! Срамота спаваше, а мати јој не даваше!*
* има у Дики Црногорској Сима Милутиновића ова иста прича (страна 196). Његов Мрђен није јамачно друго до наш Дојчевић. Куд та срећа да су он и многи други писаоци што су били сретњи живјети у Црној Гори купили просуто благо народнијех умотворина, мјести што су драматизовали.
Негдје о Ускрсу зовне ме
господар и рече ми:
– Иде вријеме на вријеме,
присукао се земан да дома идемо, а ти Млетке ни
обишао нијеси. Питаће те земљаци каква је ова
млетачка престолница, какве су цркве, двори, зграде,
творнице и остале дивоте, што их у свијету нема,
а ти не умијеш казати ништа, пак ће ти
разлогом рећи: Тиква пошла, тиква дошла. Него знаш која је? Нашао сам ти вођу, да ш њиме обађеш град и његову љепоту, да умијеш причати.
Подуже сам се омицао и оговарао; али ме не мога проћи да се не покорим. Надах се да је бег заборавио, кад ево га једно јутро с вођом, зовну ме и рече:
– Јеси ли чуо што сам ти наредио?
А ја:
– Јесам, господару!
А он:
– Једно је ушати, а друго је слушати; но хајде, ево ти пратиоца, пак упамти све што чујеш и видиш.
Крени ја с вођом, да прегледам млетачку дику. Свијем сам путом дјељао бритвицом једну људску јелову. Пошто сам се ситан нагледао цркава и дворова, слика и прилика, а наслушао вођина
причања, који знадијаше свакој најмањој стварци вијенац оплести: „Ја сам – рекох му – огладнио, а гладни чоек не може ни да се Богу моли. Ово је све лијепо и красно и мило ми је да сам га видио за једно оружје; него свратимо у коју крчму, да се поткријепимо, јер празна врећа не може стати на узгорцу“.
Пошто се подмирисмо јелом, рече вођа:
– Мучи ме вода; него ме ти причекај ту, док се повратим; ево ме натраг у очни трен.
Чек, чек, два дебели сата. Пошто ме заведе у дио града, међу гроздом кућа а сплетом улица, остави ме сама, да види умијем ли дома доћи. Тер ти ја у траг по онијех сјекотина што сам потом резао, полако и полако допри конаку здраво и весело.
Кад ме бег виђе сама: „А гдје ти је они лацман*?“ упита ме, ка да не зна, а били договорни да се са мном шале.
* овако зову онога што носи уске гаће.
А ја њему:
– Мислио сам при поласку на повратак; свуда поћи, дома дођи!
Би му мила моја досјетљивост, пак ме дарује дукатом.
Нема коментара:
Постави коментар