III
При муци триста, по муци ништа
Једно јутро почетком прољећа шетах се по нашему пазару у Млецима,* гдје бјах уранио да се с киме нашки поразговорим и нагледам како ми земљаци продавају на размијерке** сухо месо,
смокве, укљеве и слани сир. Био дан царев: сунце обасјало град ка усред љета, тихо море заруђело, прољетно вјетарце обидује прозукле*** кости, а ластовица се на јата враћа са зимовника.****
* словински трг (riva degli schiavoni).
*** узвиштале (in fermentazione).
Пошто сам се нашетао и науживао те дивоте, таман да се кући враћам, а ево ти к мени чоека, који изгледаше као мртво неодрто.*
* изгледао као несвучени мртвац, као мрцина неодрта.
– Помоз Бог!
– Добра му срећа!
– Јеси ли ти Иванбегов дјетић?*
* момак, послужитељ.
– Јесам; а ти?
– Ја Бокијељ, како ме видиш, у злој кожи!
Желијах се с тобом поразговорити, него хајдемо, ако ћеш, у једну крчму, да штогод очебрснемо.
Ја једва и чеках, јер ми конак бјаше подалеко, објед позно а на празној ожичици наврнула се пљуцкавица.
Кад били при ручку, заче Бокијељ да се жали на злу срећу:
– Негдје о Божићу забоље ме под лијевом сисом, а одговараше под лопатицом, пак ми њеко по љекара вадио крв, што пијавицом, што рогом.*
* бербери прорежу болесному кожу, пак му из те ране сисају крв розима.
Сад су ми разагњеле прси, пак ме она гњиладина подадријева, док је кашљем не избацим. Невоља на невољу! Имах нешто брода који ме жива држаше, но је и он охвечао, и ето се у тој луци распада: неће нико да га од страха ћирија. Ударио црв у љемез, а жиоке и паузнице одвају се од розгве и врљике;* хоће ми се даном дукат** црепања, или би га вода подушила. Једра су му и конопље залуду здрави; постава мједена на по вијека; пун ка око свега што је броду за потребе; врх њега до јутрос, Богу хвала, дуга није; а једарца га нема колико их плове сиње море.*** Да имам једно сто цекина да га покрпим и поступам, јошт би ме двадесет година хранио, а тако неће, него поћи без паре.
* по Далмацији и Истрији ова се дрва зову италијанскијем
ријечима: колумба, мадијер, кобра итд.
** наднице за црепање воде из брода.
*** да боље једри.
Пак сам се проумио на тебе наставити и молити, да ми извадиш у господара који дукат у већину:* вратићу му их с добићом од прве бродарине, а нек му је брод у застави** до откупа.
* на добит се глав(н)ица повећаје, откуд је ријеч, дати новац у већину.
** у залогу (tegno).
Ако ти пође посао за руком, неће ни теби бити наште руке.
– Прођи се зајма и зле среће – реци му ја – ко старо крпи, конац троши; изједе трава коња! Благо оному ко умије својом памећу и прометом избити новац из камена, да никому не дугује ни робује!
Ако ми обећаш половину добитка, ја ћу те научити како ће ти се брод преко ноћи претворити пепелом, а из пепела нићи новији и љепши.
Обећа Бокијељ два дијела, но се ја не хћех погодити до у половину.
– Чуо си – наставих ја – како ће сутра Млечићи крунити дужда кога је јуче скупштина нарекла, пак се приправљају на то весеље чуда и знамења, којих није бивало откад су Млеци Млеци.*
* откад су Млеци постали државна престолница и почели се у свијету помињати.
Међу осталијем дивотама кажу да ће расвијетлити град и обале, да се види ка усред бијела дана. Да сам с тобом, ја бих ноћас изнио из брода све боље и боље преносиво,* и сахранио у каквој магази, а кад буде сутра вече, довукао бродину на сред те локве међу двије обале, па је заждио са три стране: нека гори
на славу новога дужда.
* покретно.
Бокијељ ме послуша и учини што му рекох. Кад сутра у првом мраку – била по срећи ноћ тиха и тамна – расвијетле Млетке с краја на крај, као да живијем огњем горијаху. Не оста прозора, ни врата, ни окна, гдје хрпа жижака не пламћаше.
Цркве, звонике, дворе и скромне кућице нанизао знатни Млечић свијетњацима и зубљама, наресио сваку видионицу* и лужу** златотканијем ил’ свиленијем одорама, сваки угао баријацима и
трепетљикама, а окитио улице куда ће дужде проћи зеленијем лишћем и мириснијем цвијећем.
* велики прозори да се боље види.
** loggia.
Обије обале обасјале од сто огњева; а вози се у миће по води, ко узго, ко низдо, хиљада чуњева – и они нагрињани фењерима, бакљадама и жегом – откле мрнари дублијерима у руци пјевају и свире, да ти се не би од милине задријемало за недјељу дана. Млетачка мајсторија претворила ноћ у дан; видјело се збиља ка усред бијела подна.
Мало пред што ће дужда изнијети из царскијех дворова у златној носиљки, да гледа пошту и градско весеље, запали се брод насред жапља,* справа на два краја пак усред сриједе.
* golfo.
По сата бљувао је тмуше и мрчаве, као димњак какве творнице, док му лој и пакленици изгоре; а кад се ватра дохвати масна и трула дрва, хћаше се Богом заклети да је клачина прогорела. Диже се крвави плам до под облака, који у води осијеваше до сама краја ка у зрцалу, а вреле варовнице роне се низ брдо и у мору гасе. Расвијетлила обала и споредне улице, да би видио иглу шиватицу насред пута; заблијешту се јуначке очи као кад се убече у сунчани заход. Јадни ти млетачки огњеви според ове горуће пучине!
Изништају као звијезде кад сунце гране. А ја и они Бокијељ намјерили се при обали на мосту, лијепо според брода, и викамо у урнебес:
– На част и славу дуждеву! Viva san Магсо!
* редарствени чоек – звали га некад именом Кристофоло де Кристофоли, страшило млетачко.
Сутрадан, таман пошли да купимо главње и кладе што по води плове огореле, кад ево чоек, да нас води у суд.
– Пропадосмо – рече Бокијељ од страха – ја ћу сву кривицу бацити на тебе.
А ја: Ако нас дарују?
А он: – Твоја половина, како смо везали.
Пита суд: Је ли брод наш у чему га изгоресмо. А Бокијељ како га бјах научио:
– Немах, господо, мојега ништа до оно брода; он ме храњаше самоседмога. Пуче ми срце од радости на оно народно весеље, пак у оној узрујаности изгорех свога храњеника. Помоћу Светога Марка и у дуждево здравље нећу жељети хљеба.
Наком трећи дан дарује дужде Бокијељу нови брод, једнаке величине, али друкче кости и кроја.
Прође Бокијељу кашаљ једнак, а кад били у амине,* одмиче и муцка,** како ми неће дати ништа.
* кад по Херцеговини дијеле плен или га цијене, свак се куне да није скрио ништа, ни цијену умалио. Ово зову у амине, јер док један куне, други викају амин или аминишу.
Поче да хвали оно расуло корито а куди дуждев дар: да му је брод усак, узетијех бокова, пљосне* крме, једарац као доњи млин; да већ неће никад имати онаква сива сокола ка’ онога што зларад изгоре...
* плитко дно (piato).
А ја се почео гристи и жестити, и чисто би се у ружне растали, да смијах кому казати како додасмо дужду бабу за невјесту. Него се укротим и станем око Бокијеља на лијепе, е да му штогод извучем, да ме сасвијем не подбије.
– Не срди Бога – рекох му лагано – него му захвали што је обезумио дужда да не пропита какву си бечалину* изгорио на његовом весељу.
* стари брод као чатра (caracassa).
Даровну се коњу зуби не гледају. Даде крње за здраво, пак ти се јошт криво чини. А да је мјести дара била смртна чаша, ја бих је попио. Него се прођи закучица, јер ћу ја сад у суд, да кажем како је било, ако ће са мном о коноп.*
* вјешала.
При муци триста, по муци ништа!*
* кад је мука обећаје триста, а по муци не дава ништа.
Нема коментара:
Постави коментар