Вук Дојчевић

 

Вук Дојчевић

Дворио је добар дио свог вијека Ивана Црнојевића, господара над Зетом и Црном Гором, позната у народу под именом Иванбега. По Ивановој смрти живио Вук већ стар и грохнуо у дворима Ђурђа Црнојевића, сина и нашљедника Иванова, а преминуо у дубокој старости на годину дана прије нег је Ђурађ дигао из Зете, што се прилучило при самом крају петнаестог стољећа. Уз дуге зимње вечери, Вук је причао младом господару све што му се знаменитијега десило за Иванбега, и та су причања до данашњега дана доживјела у народу. Ја сам их слушао у различнијем пригодама од Махина и Побора, па како које чуј, онако га на брзу руку и запиши, да не заборавим, ако и не на саму ствар, а но на начин причања и на облике говора. Да сам знао стенографију, не само што ћах себе поштедјети неколико труда, него и ова причања била би живља и језгровитија; зато молим читаоца да мени, а не моме повједачу, замјери ако ми се гдје нехотице, и уз пркос сваког настојања, поткрала каква ријеч или облик што нијесу по свем народни; јер иако ја нијесам у свом вијеку изнитио ни једне јединцате ријечи, не бих се могао зарећи да ми није која год оприонула од онијех што су учени људи изњедрили; који учени људи (а то се не да тајити), ако су знању и умјетности дар божји припомогли, доста су језику одмогли. Ја не нијекам да је језик, као којемудраго друго знање, напретку и свршености вриједан; али сам увјерен да је чинитељ, тога напретка они дијелак народа нашег који живи гдје се другог језика осим нашега не зна ни чује, па га невоља гони да изнаходи и начиња имена овијем стварима; а не знајућ како се те ствари зову у туђем језику, присиљен им је ковати имена како га нарав учи, пак се сковане u ријечи иза хода* удоме и укоријене у народу. 

* постепено.

А док народ изнађе ил’ изнити новијема стварима подобна имена, а новијем мислима народне облике, требало би да учени људи држе стране изреке, док год из народа не протеку наше влаште, јер ће бити нашим потомцима свакако лакше те туђице истријебити него ли удомљену копилад.*

* међу осталијем ријечима: самокрес, перорез, шпагарица и
бановица – новац од десет новчића, који се просуо за времена
Бана Јеличића.

Ја и не сумњам да су се многа Дојчевића причања иструнила у толико дуго вријеме, као што је чисто да до мене нијесу ни допрла сва она што су до данас доживјела; а и од онијех што сам чуо,
изоставио сам све што ми се свиђало сићашно или сухопарно.
О Дојчевића животу не знам више од онолико што он сам повиједа, осим да је био гаман на варена јаја и да их је чудо могао изјести, па за њима дивље роткве, да им жуце лакше пробави. Но под старост ротква му није помагала слабу желуцу, тер с многа јаја напрасно отегне.*

* Прича се да је једном у Млецима питао Иванбег В. Дојчевића: „С чим је јаје најслађе изјести?“ а он му је одговорио: „Са сољу, Господару.“ Након неколике године подрани Иванбег на Ускрс у зору и с прозора своје куле призове Вука, који је јошт спавао, па га разбуди и упита: „С чим?“ А Вук, сањив и траповјесан, сјетивши се о чему се говори, рече: „Са сољу, Господару.“

 Био је ћуди весељасте и шаљиве, ума остра и бистра, памети здраве и досјетљиве, говора пуна и отресна.*

* Слушао сам од слијепца пјевати неколике народне пјесме о Дојчевићу, а једну сам читао у другој књизи Српскијех народнијех пјесама В. С. Караџића. В. 90.

Не знам како ће се кому чинити, но се мени учинило да, и не пазећи сасма на повиједане ствари, они начин причања вриједи да се дајбуди неки дијелак забораву отме, данас кад се, Богу хвала, не само не брани, но јошт прописује наук нашега језика у јавним учионицама.