XI Нешто нешта изјело, пак од нешта нешто остало

 

 

XI

Нешто нешта изјело, пак од нешта нешто остало*

* кости што преостану од коња кад га вук изједе; или крсти од брода, који се сломио и распао при обали; или лијес, ораћа справа што лежи на земљи (scheletro).

Морила куга сусједе Арбанасе цијеле године, а јесени се допримакла к нашој граници, и по некому чуду нас уминула. Каживаху да је та несретњи квасац* унио један грчки брод, који је преносио приоњиву трговину из Мисира у Млетке, пак од зла времена свратио у Солун, да ту чека проведрицу.

* квас, сјеме болијести приоњиве.

Колико се вођа превезао на сухо у походе некоме соихљебнику,* два мрнара с брода покраду бреме овчје вуне и криомице продаду је некој градској тргарици у бесцијену. 

* пријатељи што су много пута јели скупа или дијелили со и хљеб.

Трећи дан умру лупежи и купац од исте муке, као да их гром спржи, пак се иза тога помор све више и више множио, док се град читав иструје и девет дијелова становника отпану. Око цркве нестало гробља, тер бацаху мртве телесине једне врх друге у дубоке јаме, а над јамом побији црни крст, да се зна како их је зараза* помела. 

* epidemia.

Из Солуна болешчина се повукла у оближња села, пак, с колибе на кућу, с града на варош, опустоши многа мјеста, а у многим протањи људство до ископа. Ко не умре тај на дуго крља,* док се окријепи; а ко изболи и преболи, нађе се самохран** и на ништа.

* боловати.

** самац, остао да се сам храни.

Они што по срећи прекуже – или што им није врућа дошла, или с јаке кости – једва се вуцијаху пребијени и саврти као на туђе ноге: свако узело мртвачки образ, утекле очи у главу, а не би удица месо зађела. Што не могла куга, то опљачкају зли људи, којим ни старо кашље ни младо плаче.*

* не храни старе ни младе, но свој живот.

Сто сам пута протрнуо и длаке ми се јежиле гледећ у Дибри половину опушћјелијех домова: или зачављени клинцима или заграђени навиљем драча,* без жива духа. 

* колико драче могу виле дићи.

А по оној другој половини одјекује ка из пећине јаук и лелек, да ти срце пара. Помрзјело једно на друго, лучи се и туђи свој од свога, сусјед од сусједа. По улицама леже боници у пријекрст као премићене лешине раздрпани јал голи, да им нема ко додати чашу воде што Бога ради траже, да угасе жар. Неко се са смрћу бори, неко кроз огањ клапиња, а некому напупуљиле модре киле и нацрвени чири,* неко огрезнуо и натекао као тијесто у квасцу. 

* напупуљити, као пупак нпр. од руже.

А дође здрави којему до живљења није, тер с боника обумрла, или већ преминула, смакне кужне прње, а остави га онако нага, да се мучи и премеће док душу пусти,* а мртвац на том истом мјесту разагњије, пак га по смраду оптају кучки, и као мрцину разнесу, ко нешто ко нешто, амо и тамо по вароши, да се лакше свијет кужи. 

* умријети.

Женске стране, голорепе, а у огњу побијесниле, већ се од чоека не либе ни срам крију; а усахле им дојке спопала и зграбила туђа сирочад, пак их ожимљу и прште, да би пропиштила кап млијека, како би се тобож гладна завријела.*

* припитати се.

Једва жив, и здрав побјегох из тога пакла, да не гледам љуте ране, што Бог не дао да ти се ни у сну призру. Иза помора наступи недаћа и глад: јад врх јада; што утече Јанку, не побјеже Марку!*

* овдје су куга и глад уособљене у два несмиљена јунака.

Изништао народ, одебљали срчаници,* умножила се просјадија, ајдучина и крађа. 

* она тљеница што је око срца (осрћај).

Не знадијаше биједни чоек је ли боље да је иза куге жив остао! Кад почетком зимњег доба морија* прекиде, пошаље ме господар у Куче, да прегледам и процијеним колико је чума квара почињела. 

* помор.

У Кучима није зађела до једно само село, по срећи одвојено и заклоњено, па га Кучи заран* опточили тврдом стражом, да се не мијеша с осталијем свијетом; али то несретње село бјаше куга готово истријебила, мало ко жив остао, или стога што је уточено у осоју, или што је гнусно и збијено, пак на оној тоњи** и запари*** куга бијеснила.

* рано, на вријеме.

** смрад.

*** заударање.

Наком десетак година намјерим се у тому истому селу својим послом, кад ли се пук листом поарнаутио: наступили на пусте темеље* Арбанаси голопенде, и ту се удомазетили, а потисли и стијеснили ону шаку Срба што су чуми преостали.

* непокретна добра, иметак, биће.

Кад дође до покоља, нејачица* притече к суду, као кому је невоља.

* слабија страна по броју.

– Који сте ви? – упита их суд.

А један од њих, којему летијаше језик као Вуку Дојчевићу,* уложи да прича:

* Вук се са собом шали.

– Ми смо били прије куге Срби кучки, а иза ње копилићи* што је извргао стари пањ. 

* изданак или младика, што избаци старо стабло кад се до земље посијече.

Нешто нешта изјело, пак од нешта нешто остало! То смо ево ми! Кад зараза истријеби људе, и многи се оџаци* ископају и на дјевојци остану, а домаћи мушкићи изништају, удадбенице траже по свијету мужа. 

* двор, могућа обитељ.

Не можеш цури ништа кад јој притужи рок; залуду викаш: „Чекај! Не хитај! Не улети у туђе јато!“ Мож' ли запријечити ноктима и косама да не расту?

Слакоме се арбанашке скитнице на опушћеле миразе, пак се један по један мучке и без огласите свадбе привуку и сједну за готовом совром. Викамо им ми: „Добро дошли, са срећом! Но платите цркви истраџбину, а селу натраџбину,* или га већ нећете, божија ви вјера, међу нама пирити“.** 

* новонасељени људи кад дођу да живе на женино имуће (домазетство) плате цркви хиљаду асприх (четири талијера у сребру) истраџбине, за имати право у цркви, у укопалишту, у црквеној заједници; пак опет толико натраџбине селу за воду, за гору, за пашњаке, што је сеоцка заједница.

** огањ пирити, постојбина.

Док их бјаше мало, увијаху се и обећаваху: „Подмирићемо сутра, прексутра, ондан, ћандан, пандан, шандан“,* а сад, кад се ујатили и објачали, дивљи прегоне питоме, црна врана кљује бијелу, свуд хоће да су старији: у цркви, на води, у дрвима, на паши.

* седам дана од неђеље, бројећи, од данас.

Не зна им се гроба, у читули* их није, границе нијесу крвљу облили, немају ни извора ни увора, а траже неко старешинство, те се поносе и туђе од нас Срба, што су нам жиле земљу прокопале до ребара.**

* књига мртвијех што свака кућа држи, или код себе, или код попа.

** крсти земни гдје већ нема плодне земље до клисуре. Највиша дубина земна.

Док се прекршћују другијем крстом, тот га њима, просто им било; око тога нема свађе: Бог један а вјера једна! Да међу људима нема до једног закона, одавна би на Бога заборавили, а тако се натијецају и драже ко ће га љепше славити! Али што нам језик и сој утријеше и што ни гнијездо отеше као врабац ластавици, пак у њ унијеше пљеву и очинке, да је од Бога, много је! Кукавчићи што се од њих лежу неће да говоре српски, него натукују и жвакају цинцарски,* пак у сто ријечи помијешају коју нашку, изопачену и ископечену да ти уха оглође.

* што и арбанашки.

Коримо залуду одиве које је куга за нашу бруку уштеђела; а оне се с нама подругивају: научиле туђ језик, пак надебљале ка да су свеца за браду дохватиле. Стиде се језика којим им је матер говорила – тa им је говеђарски и скитачки – него им се чини нешто кичније и мудрије звокотати као класомуње!* 

* нека соја људи као циганија.

Од зла рода да није порода! – Да се утописмо у каквом пространом мору, да је просто; но у купици воде; то не просто ни благословљсно!

Да нас прогута какво велико звијере, ни по јада, но пух кусорепасти:* то нас осичија!** 

* велики пољски миш без репа.

** суха болијест.

Пак смо ево на једну смислили: да предижемо из Куча прије нег нам се име утре!

Иза њега узе да говори најстарији Арбанас: – Кад се кому обије зла, неће да дужи несрећу и луду памет, већ куне полазника који му је најпрвији долазио дома да му Божић честити.*

* сад се мјести Божића броји први дан новог љета за полазнике.

Ако куга мори пук, а цркавица мете стоку, ако град потуче љетину, ако се челе не роје, а у језеру нестане укљеве,* – то је до полазника. 

* риба.

Ко је од нас савјесан* да је помор покосио у Арбанији дјевојке, а у Кучима дјетиће. Свијет не хоће назатка но напретка: не знаду одиве ко је какве соје и језика, већ питају носи ли просиоц гаће и је ли им по ћуди.

* сукривац.

Ми смо оставили питома поља и угојене градове, да напучимо дивљу и тужну кучку стијену, да ту јошт свијећа цкили. Налагамо бадњаке, шарамо јаја, предавамо пуње и проскуре, варимо кољиво и варице, славимо крсно име и прислужбу, испуњамо свадбе, покајања, повојнице и жежемо свијеће, држимо као аманет шишано кумство и причасно побратимство,* а оставили и обаталили дивно гнијездо при овој потиштеној и пораженој пећини.

* на бадњи дан налагају бадњаке; о Ускрсу шарају јаја; предају попу за мртвачку летурђију вино и хљеб; варе шеницу за прекаду мртвијех, а сочиво на свету Варвару. Носе одивама повојнице кад роде, а жегу свијеће пред душом својих мртваца. Кад Турчин кумује Србу, шиша му дијете, а кад се Срби у цркви братиме, пију вина из једне чаше и заложе у три пут од истог хљеба, тер тако постану причасни побратими.

Не можемо платити истраџбину туђој цркви; а натраџбину, немамо је кому подмирити, кад су од десет димова* девет нашијех. 

* огњишта, кућа домова.

Ако међу се зборимо арбанашки, што то Србима пријечи? Боље знати два језика него ли једнога. Жене воле говорити арбанашки, јер је наш језик слађи и углађенији, а свакој људскоти дозрио! А што помињете гробље и стожере, свијет је за живе, а не за мртве: кога није, да хљеба не ије! И прије Срба неко је у Кучима пирио, и за доба Дукљанова бивали царски двори,* пак да почем ускрсну они људи, би ли ви њима упуштали вашу баштину да је опет ору?

* Дукља подно Куча, био земаном стари град. Бискуп Змајевић пише да се у Дукљи (Dioclei) родио цар римски Диоклецијан (Дукљан), а у привилеђу паштровском стоји да је Дукљу (Диоклеу) врх Бара оградио Дукљан, цар римски, г.300; коме вјеровати?

 Правице* су за живе, а мртви – покој имали! 

* преимујства, повластице.

Ако ко устане да нам поткида и бужи границу, да господару рати, да нам притиска шуме и пашњаке, неће нико мртве покликнути, већ нас живе; па кад пуца сто пушака, деведесет је нашијех. Сад кукајте што сте се протањили и на малом броју остали; невоља ви је, кад вам нема ко те старинске правице бранити.

Но, знате ли која је? – зажите и уврите у виши поток, да вас суха земља не попије прије увора!

А ја њему:

– Чуј ти, пријатељу! Мотрио сам у морској пучини гдје оботница испуха пјешчину на бјелавини, и начини себи дворе, да се шири, леже и у мутнијем временима главу заклони. Дође морски јеж пак је помоли да га пусти код себе у кутњи кут, док устраје зло вријеме. Оботница, гозбена* а мека срца, прими пријатеља на конак. 

* гостољубна оботница нека риба на транкове, што опријене. Боље ободница.

Јеж неће да мирује, него шеврда и копоре по кући, док својом остром драчом избоде оботницу и кот јој. Кад се оботница поче жалити на злобу и нехарност, јеж јој рече: „Кому је уско, нек испада и сели!“ – Овако се догодило Кучима: припитомили змију у њедрима!

Ако је зла срећа прориједила Србе у вашему селу, није, Богу хвала, у Зети ни у осталоме свијету. Но подмирујте дат што су стари усјекли, за којега сте знали прије нег сте се ту станили, јали ћете откуд сте дошли. Ако је трава покошена, остало је коријење!

Суд потврди да плате добродољани* хиљаду цркви а хиљаду селу, по староме обичају, као под кораћем.**

* добродошљаци.

* под силом, као кам што се ломи под ударом кораћа.