XII Ко се виси он се низи, а ко се низи он се виси

 

XII

Ко се виси он се низи, а ко се низи он се виси

Био у једном селу у Зети чоек гласовит по стасу и јунаштву, ког су људи бројили одвојена* колико је Превале.** 

* одлични.

** Зетска бановина, Prevalis.

Делија међу првијема, шeжањ висок, у плећима широк, прав као јела, дуга врата и перчина, плавијех коса и очију, од непунијех тридесет година могаше савити брке за уха. А кад би се одио доламом и токама, објесио џеврдан о раме, припасао мач, а мало оружје затакао за пас, кад иде, хћаше рећи да му не тичу поплати тле, а сав му живот трептијаше од зoра као жик* у вијенцу.

* жути мједени лист који сја и трепти, и којега жене плету у вијенац међу цвијеће (oro canterino, Rauschgold).

Мало је што радио, но живио у добру чоеству, а пуцало му срце за гоподством. Није бивало у Зети збора ни кмества* гдје не би он дјеверисао** и настојао да дружину надмудри збором и свјетом; а пео се да плови врх свију ка уље врх воде. 

* суд добријех људи.

** као дјевер уз невјесту; пословао као најстарији.

Звали га надимком Бајо, али Бог зна у које су га име крстили. Заран се ожени невјестом разроком и неродушом за којом га је била мати вјерила јошт у утроби,* пак  пете године прекиде с њом пaс, пошто јој подмири троструку постојбину.**

* много пута двије жене пријатељице кад затруде, вјере пород у утроби, пак ако роде једна мушко, а друта женско, та вјера траје док дјеца узрасту и вјенчају се.

** накнада за оно вријеме што је с мужем живјела или постојала.

У једном сусједном селу живио неки тежак на малу имућу, који се мучио дању и ноћу да прехрани себе и напредак.*

* пород.

Имао ови сиромах лијепу и присталу жену, која је могла родити јунака. У свој Зети набрајали је по струку и дивоти најпрвом, као зорњачу* међу звијезде.

* Даница.

Подавно је Бају сврсло око на ту женску главу и радио да је одвоји од мужа и дјеце, како би је к себи прибавио и пуштеницу узео. Гдје би је год саму обрео – било на пазару, било на води или код стоке – на зарок* би јој мужа мразио, а пред њом се кочио и банио као паун прам пауници.

* као да је урочено, зао рок.

Дошла једном Смиљка (овако је зовијаху) у покајнице на ујнин укоп, у истоме селу гдје Бајо станује. Кад народ посиједа, да попије ракију, примакне се Бајо к Смиљки и почне је дражити као што бјаше навикао:

– Да сам с тобом, откопао бих очин гроб, пак бих му кости тукао, рашта те даде оному хорјату:* затворио вилу у тавницу. 

* похлепан на туђем.

Кад дигне да носи сноп, сноп видиш, а њега не; кад чиња да оре, а ноге му утону у бразду, рек би да је дијете, пушки недорасло. Тушица* и шака јада! 

* вуна овча трећега шишања.

Изрод, да му друга нема колико Зета паше,* лак под капом,** у људи га није, него риља земљу од зрака до мрака као свињче; оружем се не поноси као остали Срб, а и не ваља му зрна боба! 

* колико ријека Зета окружава.

** немудар.

А ти ето: млада и зелена, рек би да нијеси ниједно дијете родила, но би ти чоек по лицу писао као по слонову зубу.*

* (avorio).

Одвој се; остави му дјецу – нек су му, а хајде за мном, да живиш у мом двору као баница жена, гдје ће те момице* дворити и гдје ћеш дријети свилу и сукно; а он ти неће никад купити пртена руба, но заживати и гристи ручком и вечером, да му мање потрошиш.

* цура или мома што двори госпође; мушки момак.

Код мене би цвјетала, а код њега вехнеш! А Смиљка њему:

– Прођи се, Бајо, шале и задјевице, часнога ти крста! Није злато све што сја, нити свила све што зја. Грехота је раздвајати што је Бог здружио и суђено било. Мени је он* добар и миран, као игдје жени муж. 

* у Црној Гори и Приморју жена не помиње ни мужа зове по имену.

Ако и није делија, а но је стечен и љубазан мимо Зећанина. Имам ш њим, док усхоће Бог, два дјетићка као два зрна бисера: прије бих своје очи жигом избила, пак слијепа просила од врата до врата, него их одвојила од свога срца и његе. Да ми је свако зло – што није, ни дао Бог – кад око мене обиграју, све ми је испуњено и весело.

Да си ти, Бајо, имао онаква два тића соколића, не хћаше се с другом одвајати, пак и да је ћора, а не само врља.*

* што и разрока.

Припитоми је опет, мој Бајо, да те Бог обрадује од срца породом; рани тићи полетићи.* 

* први тићи брзо из гнијезда излете.

А у туђој се невјести не уздај: туђа жена – туђа вечера; пуштеница је огањ живи изван свога дома, с њом би заградио кућу трњем и јесењем.*

* кућа у развалинама, дивљом травом окућена, пустош.

Заова је видјела гдје јој се невјеста разговара с Бајом, а и прескочке неке ријечи чула. Не би јој драго препане се роду, и каже брату што је чула и не чула.

Јошо припита жену при ручку што је с Бајом шапћела.

– Ја нијесам – одговори она – дјевојка но кад драго матора,* пак ми није зазорно с чоеком, говорити гдје свијет гледа. 

* жена што већ не рађа.

Не бој се, неће ти с мене укорбе доћи под ове године и памет; ја умијем уљести и изљести!

– Но ти је рекао да сам тушица и да ми је брешка* опутом везана.

* пушка брешанка, као топ лумбарда, јер су их тамо у Италији слијевали.

– Нијесам ја те ријечи чула, нити је Бајо сплака ни блека, но прибрани Зећанин који уз људе пристаје и свуд добру меће.*

* мирити добрим ријечима.

То ти је неко главу напунио, да нам житак* мути, а смутила му се крсна свијећа!**

* живљење.

** крсница, на којој свечаности ужегу свијећу кад се пије у слави божој, пак на трпези гори, док догори.

Наком осам дана, једно јутро на саму задушну недјељу,* дочуо Јошо да ће Бајо та дан некуд на кумство. Устане пред зору и зовне жену да иду по мливо.**

* неђеља пред покладе месне.

** брашно у млину.

Нареди Јошо оружје и крене са женом на пут. Био један стрмени брежуљак, гдје ће Бајо проћи. Кад дође Јошо наврх тога бријега, више најгорње окуке,* пане за кам – а жена му чучне за њим – наклони шарајлију** у процијеп камена, и потаји се. 

* пут на завоје.

** дуга пушка шарка.

Бјаше пут веома стрм, да би се ловта низ ону врлет котурала до подно бријега, а усак, да се двоје чељади не могу суминути, што се једно неће уклонити.

У тому ето ти Баја одјевена и оружана као младожење. Виси му џеврдан о рамену, звокоће ћорда о бедру, а сја сребрно оружје у пасу. Пење се уз бријег лагано, као за крстима, да му под грлом не забахти. Дошав на горњу окуку, баш гдје је Јошо запао, овај скочи на кам с пушком у раме, а с прстом за клинац пак викне путнику:

– Баци оружје, јал ћеш погинути на ови час!

Није било куд камо, јер је грлић Јошове брешке био цико до Бајовијех прсију, а није к маха, да би могао Бајо скинути с рамена и пружити џевердара.

Препаде се, зло му јутро: баци оружје на гомилу, пак врх њега ћесе и свилај.*

* или тапелук од коже у пасу, гдје се оружје затиче.

Јошо настави:

– А сад скини капу и распаши се, да упамтиш кад си задио туђу домаћицу!

Виђе Бајо да је Јошо наумио да га до краја осрамоти, пак стаде да бјежи незрелице* низ брдо. Но кад Јошо викну да ће га убити, поврати се натраг, баци и јошт капу и пас на ону хрпу оружја, пак стане да трчи у беспуће,** а Јошовица покупи плијен и понесе га за мужем дома.

* без обзира.

** гдје нема пута.

Сутрадан дође Бајо да се суди, преображен и покуњен. Пошто редом исприча што му се десило, суд се ш њим изруга и рече:

– Што си тражио, то си и нашао.

А ја додадох: Ко се виси он се низи, а ко се низи он се виси.