X Женски донос, празни понос

 

 

X

Женски донос, празни понос

У једноме селу, при сaмој обали Скадарскога језера, живјеле двије сусједе, доведене и удомљене истога дана и године, које се љубиле као игдје сестре и по вас дан другариле шијући, везући и свијет на решето премећући; преметница им грло преметнула,* јер с њихова језика било на чуду цијело село. 

* нека опасна болијест у грлу.

Нешто по чувењу, а виши дио што би саме нанизале ил’ довезале, оне су знале све и свашто: свачије после и живљење, сваку новину даљну и ближњу, све што се у селу обноћ догађало и што се кому шњело или у лопижи варило. Доста би пута саме из прста попосале читаву причу о кому или о чему, пак је кажи другарици натајно, а ова другој, а друга трећој, и тако се измишљотина проспе од ушију до ушију и прође кроз пук као истина, јер, жали Боже, виши дио пука вјерује прије злу него добру! Свак се од те двије језичнице уклањао као од жива огња, да га не зађедну, да му не подметну што му није ни у сан дошло, да избјегне ријечима и карежу. Обије задјетиње у исто доба, и већ биле ношњом затрудиле до седмога мјесеца, а нико им знао није, но су се као првацкиње* стиђеле и криле.

* које роде први пут.

Један дан навијајући на вратило* сукнену пређу опазе једна другој пуне скуте, и пошто се насмијале и шалиле о свом послу – „Што ти то хће? Могла си и без тога!“ – заруче пород: ако једна роди мушко, а друга женско, да младенци буду муж и жена, ако да Бог да узаживе. 

* оно обло дрво око којег се купи пређа и сукно.

Измијене дарове и прстене; и до деветога мјесеца оставе свијет на миру, бавећи се и разговарајућ о новој својти, о новорођенима, и како ће унучад настављати и питомити да наличу бабама. Свака каже нову везу своме мужу, и већ живјеле двије куће у братовштини, као да су се збиља вјенчала и јошт нерођена дјеца. Често би у шали рекле, кад која од њих бреме носи или низа стубе слази: „Чувај ми ту невјесту!“* и нагађале која ће родити мушко, пак се међу се и дражиле: „Мени је млијеко омрзло као да је отров!“** или „Ноћас сам у сну пасала оружје!“ или „Срела ме нека стара просјачица, пак ми рече: А ето си се  преобразила, ружне мајке дјетиће рађају.“***

* да не побаци дијете под бременом, или са слома.

** проријечу да је под појасом мушко дијете жени којој у ношњи омрзне млијеко.

*** кад се дјетињој жени сније оружје, или у лицу поружни, проричу да ће родити мушко.

Погоди удес да обије роде исте ноћи: једна мушко, а друга женско. Не треба да вам причам како је дошло од јада да пукне оној што је повргла цуру, ни како се силила и банила она што је Српству јунака придала (кажу да се завист прије нас родила, а међу познаницима да се најбоље гоји и развија). Почеле се звати „сваћо“* мјести „секо“, и једна другој питати и његовати чедо као своје влашто.

* матере мужа и жене зову једна другу сваћо, а пријатељице секо (сестро).

Нијесу казале никому, ни од села, ни од својте, у које су име дјеца крштена, да им не би тобож вјештица кидисала, него их звали Мрко и Златија, да им под те надимке урок и зле душе не науде.*

* причају да вјештица не може дјетету наудити, ако му имена не зна, зато се у нашим крајевима многи зову надимцима до смрти.

Треће године, кад почну дјеца наоколо ходати, опази секрва да јој добросретња невјеста храмње. Није хћела вјеровати својим влаштим очима, нег’ један дан, кад јој сваћа пође у млин, свуче малу и примјери јој ногу при нози, – кад ли лијева краћа од десне два прста од руке! Стаде да плаче и да се под грлом замиче, гдје запача синовњу срећу једном хромицом. Што ће да ради? Пошто је многе ноћи о злу мислила, науми да ту домаћу несрећу мужу открије.

– Ја нијесам био рад тој трговини – рече јој муж – то је твоје масло; до данас био сам сит и пресит тога пријатељства, а по данас ћу свађе. Превали и стисни, да се с нама не набије гора брука. То су Мркови посли; ако да Бог да настане, кад види вјереницу, он је може и ћору вјенчати; нас је двоје то минуло.*

* каже да је њих двоје минула женидба и удадба.

 Ако си га слијепа вјеривала, нећеш га освијесна женити!*

* ако си га вјерила док је и јошт био у утроби слијеп, нећеш га барем женити без његове воље сад кад је памет стекао.

Кад и Марко напуни петнаесту годину и већ је оружје припасао – лијеп као лабуд, жив као крем, – види да га је мати за хромицом утопила, зна да се није шалити јакијем браством Златије, пак не хћећи се с њом оженити ни, од страха, развјерити, једно јутро омакне и обестрви, по свој прилици матерњим знањем и напутком. Гдје је? Гдје није? – као да га земља прождрије!

Прођу три године дана, а ни Мрка ни од Мрка гласа! – Отац Златијин заче један дан разговор својим пријатељем,* призову оба своје жене, и ту развјере дјецу сузама и лелеком, као да су чули Мрку пусти глас! 

* отац мужевњи и отац женин зову један другог пријатељем.

При растанку мати Мркова пољуби своју несуђену невјесту, и закуне матер Златијину да не да Златију за ким близу, да јој се јади не понављају гледајућ је често.

Прилучи се затијем да се истрачи један богати Зећанин, ујак Златијин, који, не имавши од срца порода, остави све његово сухо и сирово Златији, а она да му душу помиње.*

* да предава пуње и проскуре, да му се поју летурђије души.

У мали рок навале од свукуд просиоци, кад чули за прћију; но Златијини родитељи не хћену је дати близу, него је заруче чак у Груди, у једној дичној кући; али свадбу одгоде на годину дана, јер је вјереник остао сираком без матере баш сутрадан, понгго је Златију прстеновао.

Кад мати Мркова чу за мираз,* и да се Златија заручила, поче да се каје и очи вади што развјери сина и тури га млада и невјешта у био свијет:

* за прћију, за насљество.

– Тешко ономе ко бјежи од прве среће! – викаше она по кући као махнита – полуђех да оставим Златију: ако је хрома, то јој је од Бога; али у осталоме нема јој друге, колико је Зете. Али је мало на свијету хромица баница? Данас бих сјела на стечено, а не да мислим има ли ми Мрко вечере и конака. Ко забавља шеничној погачи, жељети ће хљеба сјерчанога!*

* забавити што и замјерити. Хљеб од шенице и хљеб од сијерка.

Не знам како би: или је поручила Мрку да дома иде, или је Мрку додијао и онако туђ свијет – ево га, Бога ми, с пута, у цариграцкијем хаљинама и под сребрнијем оружјем. 

Кад чу Златија да је Мрко дошао и кад га виђе, прежући кроз једној мазгали,* настала и одјевена као Стамболџију,** просу сузе низ бијело лице, а и невоља јој била; новога вјереника није никад ни оком видјела, него је родитељи тисли, да је и не питају, а с Мрком је расла, провела дјетињство, слушала му матер гдје је невом*** зове, дијелила ручак и ужину, чедно доба и ране радости; а сад се отуђили и раздвојили без срџбе и мрзости, као да никад ни дружили нијесу. Леле, ваистину!

* рупа, окно, прозорчић.

** Цариграђанин.

*** невјестом.

А и Мрку се ражали кад видје своју несуђеницу, пак нешто стога, а нешто с наговора материна, којој је разбијало снове Златијино благо, поче да се по селу јадикује: како му се вјереница превјерила иза њега жива, и како му родитељи нијесу били власни примити натраг вјеровно обиљеже са дјевојке, док сину не чују смрти. Радио је на сваки начин да се са Златијом састане, да је какогод нажене да се с њим криомице вјенча; но је мати Златију затварала под девет кључева, и бранила Мрку да привири.

Дође земан свадби. Ево барјак свата* по дјевојку, а био дјевер уз невјесту неки Команин, младожењин рођак по танкој крви. 

* кад је на броју двадесет и пет свата, онда је обичај да носе барјак.

Није могао Мрко наћи четника, да се усуди уграбити сватима невјеету, него, удружив се с једнијем братучедом његовијех година, пођу у Груду и ту преноће, да срећу кушају. Сутрадан подрани дјевер с младом на извор, да се по обичају напију хладне воде. Мрко је самдруги запао за кам врх точка, да убије дјевера, а уграби Златију. Кад се несретњица посагне и прегиби, да пије – а за њом стоји дјевер дупке* – Мрко упали на дјевера дугу пушку. Но мјести дјевера погоди злом срећом Златију усред чела међу црне обрве, јер се била злосретњица на ноге исправила у оно што** пушка плане. 

* стати на ногама право у дубак.

** вријеме, час, трен.

Дјевер, не имавши са собом велика оружја, побјегне – срам га било! – а црни Мрко пане и пренемогне се врх Златије, која, кад чу да је он, потхваћајућ слабијем духом, рече му:

– Да је просто, Мрко, кад си ме ти убио! Овакве зле и срамотне погибије није се и јошт у Зети догађало. Куд среће да је Мрка на оном мјесту гром спржио, него што окаља образ и оружје на женску главу, која га је, залуду, љубила и жељковала мимо чоека! Просјела се она утроба која рађа такве људе!

Заваде се села и браства, и већ пријетило крвопролиће, кад се све одједном склоне два несретња оца да окупе крвно коло, да их мири и намирује.*

* накнади.

Златијин отац нарече двадесет и четири чоека, а Мрков позовне од њих половину, које је сам хтио, да сједну.*

* да суде.

Кад се коло састало да цијени Златијину главу, један кмет Кастрат* упаро да не да никад жив да се уцијени женска крв као јуначка.

* неко село код Хота, што се сад похарнаутило.

– Мрку је доста муке и невоље – рече Кастрат – у незнањи га вјерили и развјерили; млитао три године од немила до недрага; однио му други жену и мираз; убио развјереницу нехотице, а изгубио душу и образ; оставио очевину и постојбину, да већ Зећанин није, но да се по свијету скита, без имена и отаџбине, као Циганин. Убити женску страну!*

* стари Срби нијесу говорили женска глава, као мушка глава, но су говорили женска страна. Тако и стоји у најстаријим нар. пјесмама, нпр. у пјесми: Бан Страинић, што је једна од најстаријих.

Па коју? – ону што му се залуду осамнаест година надала, за њим вехла и уздисала; ту срамоту не може опрати никакав луг ни сапун; да дa за њу све царево благо, залуд га дава, образом није ништа помијешано! Но пошто је уведен обичај, и јошт за Душана, да жена пође у по јуначке главе и кад је ко хотимице гађе, не смијемо ми јутрос пресуђивати, ни законик ломити, што су мудрији мозгови усјекли и установили! Да дате Златијину оцу све оно Мрково, пак и да је десет пута више нег је, не би му кћер ускрсли ни губитак измирили, него што ћете вишу мржњу међу закрвављеницима укоријенити. Ко је рађао па копао, он најљепше зна како те ране боле; зато покајница тужи: Све су ране покрај срца, а синовње посред срца!*

* тужбалица над мртвацем тужи да губитак своје дјеце највише боли.

Одговори му кмет Приморац:

– У нас се суди лупешка глава у по цијене, а женска според јуначке. Да није жена, не би ни људих бивало! Ваљана жена вриједи града; на њој је кућа и напредак. Које би благо платило мајку девет Југовића, а ви би је сад цијенили у по Рада Гринтавога!* 

* чоеска глава 130 цекина, ако је у крађи погинуо половина да се плати као накнада. Гринта је нека болијест по кожи као губа. Овај Радо Гринтави морао је бити каква људска наказа, тек остаде да се помиње и дан данашњи.

Има јутрос у вас нашијех сто одива; нећете већ ниједне повести, кад их не цијените според себе и као своју главу! Моја је жена одива ваша; ово ми је стидно рећи пред оволико образа; али бих волији дочекати у комаде оба сина, што сам ш њом по гријеху издворио и која су ето оружју дорасла, него да ми њу Бог раствори, камоли пакосни чоек! Ја сам мислио судити Мрка у седам глава, кад нам земљу отрова, кад под вијенцем уби ону која је уз њега расла, да му буде стопањица,* да ш њом вијек проведе и пород изведе, коју је иста дојка питала, а мати му је осамнаест година невом звала. 

* жена која слиједи мужу у стопе.

А што велиш, Кастрате, да је Мрко Златију нехотице погодио из пушке, ја ти се чудим гдје си збором застранио! Мрко је Златији очи извадио кад је кренуо да је вјенчану и удомљену с источника граби, пак је правда божја навела да се обручи мимо чоека.*

* да на њ пане срамота што је убио жену.

Да на једну прекинемо и горе зло претечемо, рекох ја.

– Није ниједан од вас два говорџије угодио путом! Мрко је дужан земаљскоме суду и господару зло што је починио; то посао наш није. Да је Мрко кутњи домаћин, суд би му прекинуо шљеме на кући, као што га је проћерао, да већ Зећанин није.*

* зликовцу који је чоека убио прекидали су у старо вријеме шљеме на кући, а њега изгонили из домовине.

Наша је да намиримо од онога Мркова* Златију оцу, који изгуби кћер на великој божјој правди. 

* Иза жива оца син је имао право на четвртини очевине.

Да му дамо више од законске и обичне, чинило би се старцу као да је задужбина,* а не подмир, пак, док га скротимо и ублажимо, да прегори кћер, би му ране позлиједјели. 

* што и милостиња.

Најбоља је држати се законика! Нове обичаје у стару земљу мука увести! Нека баш пође Златијина глава у по јуначке, осим мита и части;* а удовцу ништа, он ће наћи лако другу жену, ако буде и без мираза: женски донос – празни понос! 

* мито што се својти давало у новцу, тек да се на мир склони. Част што и трепеза, ручак, дочек.

Но се Златија неће већ никад оцу повратити! Стари су зловарници* говорили: – Два је пут човјек весео у свом вијеку: једном кад се жени, а другом кад млад обудови!

* pessimiste.

На тој мојој вежу осуду, а остане у бесједи ријеч: Женски донос – празни понос!