IV Тешко ногама под махнитом главом

V

Тешко ногама под махнитом главом

 

Једне године о Бадњему дневу сједијасмо по вечери око ватре уз ниско огњиште. Господар и господа воде свакојаке разговоре, тек да ноћ прекрате, да се кому не задријеми док бадњаци не прегоре.* 

* у Црној Гори и Приморју о Бадњему дневу домаћа чељад не иде лијегати док бадњаци не прегоре. Те се ноћи огањ не запријеца пепелом.

Стану у потоње да разгађу којему је створу најтрудније и кому је на свијету најтежа мука. Неко рече: коњу, неко волу, неко тежаку, неко мрнару; а мене спопала климавица и дријемеж, а уз њих и мук, јер се бјах угарио од оне ватрене омарине; док све одједном викне господар:

– О Вуче, гдје си, што си се потајио, али ти је на језик изашла јаштерица?*

* бољетица што изађе и пали на језик.

А ја баш онако траповијесан:*

* нерасвијештен.

– Није од вас ниједан погодио: Најтеже је ногама под махнитом главом!

Ударе свиколици у смијех и моју бесједу баце у ништа.

Ја испанем скрај њих ка опарен, и пођем да легнем у постељу. Кад дох пред манастир, али ти је крупни снијег прекрио све цетињско поље чоеку до гњата. Пох да легнем у крпе; но чеса? Од колика? Ту га није.* 

* кад дјеца играју у орасима, једно од њих уклони се с игре и затвори очи с рукама да не види, а друга изреда своје орахе на хрпице по земљи, ко два, ко три, ко четири и тако даље. Једно од њих покрије шаком једну од тију хрпица, пак пита онога што жми: од колика? – Ако они што жми погоди колико је ораха под покритом хрпицом, добије све изложене орахе. Ако ли не погоди, ваља да намири онолико ораха колико их је бивало под покритом хрпицом. Но се догоди да онај што пита покрије шаком празно мјесто гдје ораха није, а пита једнако: од колика? Ако они што жми погоди и рече: Ту га није, онда добија све хрпице, ако не погоди, не плаћа ништа, јер је питање било пријеварно. Тако и Вуко пита себе – Од колика? то јест сна, пак одговара – Ту га није – да сна није и да спавати не може. У овоме пренешеноме смислу чује се ова ријеч често по Црној Гори и Приморју.

Заврти ми се усред мозга оно што ми бацише ријеч у сметиште, пак ломијах главу: како да им се осветим! 

С једне на другу – ова је добра, а ова боља – обуставим се памећу на најмудрију. Кад свако у манастиру полијега, а око њега уђуткају пушке и гусле, изађи ти ја крадом из подрума и од нешто лучендровине смотај пруће и њим оплети копље на лик међедове стопе, па га обуј врх опанака, а навлачи гаће од клашања на бедра, дохвати пушку, а баци о раме далаган* и удари пољем, да га прегазим, ка да ћу пут пропртивати. 

* кратки гуњати огртач.

Тако се ломи и скачи два дебела сата, све на завијутке, док се дохватим Пашине главе поврх Стањевског манастира. Ту ти избркам и извртим тражину, као зец пре што ће да скочи у ложник. Припнем се на једну букву самицу, сједнем јој у крсти на нешто угњела лишћа, и скупим се ка у клупко, да ми вилице тичу кољена, а омотом око себе далаган, да не ухврем.*

* укораћити се и умријети од студени.

Кад било пред зору, почне да брије вјетрић с Ловћена, они наш пријатељ што леди росу о Илину дневу. Отепали прсти, а уха и нос промрзли и очеличили, да би од њих комад по комад кршили као од цакла. Стани ти ја да пухам у шаке и да се бијем рукама по бедрима, да ми се тобож крв у жилама не смрзне. Да ме ко од вас онако немило бијаше, Христа ми спаситеља, хћах га убити!

Кад се разданило и већ готово да уљегне божја летурђија, видјет ће неко од дјакова тлаке по снијегу. Ови каза другому, а други трећему, док глас допаде господара да је тобож некакво звијере као лав (прости, Боже!) прегазило ноћу поље и оставило по снијегу тражину: свака стопа ка од слона. Доватиће ти господар оружје, обути чизме и покликнути перијанике, да он’ час иду ш њим звјерету у поточ.

Тако ти њих једанаестеро на Божић без ручка ударе да млитају по оној тражини; газе, падају, јади се од њих жене – хвала Богу, на чудо ли нам Божић дође!

– док једва живи допру гдје се стопе пресумитиле.

– А да – рекну – овдје је негдје ложник звјерету.

Натегните пушке, а јатагани нек су вам наредни; сад ће рис искочити.

У тому омакну им се очи у вис – кад ли Вуко лежи, укочен као ћускија, у буковијем гранама.

Од јада и једа хћаху да ме баце под огањ,* но ја подухвати слабијем духом и викни:

* убити огњем из пушака.

– Немојте ме бити; нијесам вам ја крив но луда памет: Тешко ногама под махнитом главом!

Моја бесједа оста у првијема, да се међу људима спонаша док је свијета; а господар, пошто се смлачи, разједи и окријепи, дарује ме дукатом.