IX Каква јеђа, таква и међа

 

IX

Каква јеђа, таква и међа

Негдје у Приморју живио стaри неки даскале,* самоук и простак који је писао свете прилике на липовијем** даскама, пак их народу продавао за готовину или у причек.

* иконописац.

** од липе.

Дође му једна пиперска баба, да купи икону* Свeтога Николе зимњега,** а даскале – или се помео у радости да прије пару стисне,*** или није имао готове онакве прилике какву је баба жељела – узме једну срeда с настожене хрпе, пак објесив о нос наочаре напише, гребуљама и потпирачама,**** орловијем пером: СВЕТИ НИКОЛАЕ АРХИЕПИСКОП И МИРИЛИКИСКИ ЧУДОТВОРАЦ. 

* света прилика по грчки.

** долази 6. децембра кад се представио, а маја у прољећу, кад му се тијело у Бар пренијело.

*** новац прикупи.

**** старинска писмена, као гребуље и потпираче; ружни рукопис.

Баба му преброји десет млетачкијех перпера, цијену коју је сам усјекао, јер о икони није погодбе. Кад баба дома, окупе се око ње домаћа чељад, да икону бегенишу и целе, но домаћин, који је у својој младости дворио калуђере, опази да није просто целивати прилику коју поп не благослови и која није висила о црковном иконостасу* дајбуди четрдесет дана и ноћију да је тамијан обиде, како би у кући благоухала и сваку здуху** и утвару*** разгонила.

* ријеч грчка, значи онај пријебој што дијели олтар од остале цркве, у којему су спорећене иконе.

** нечисти дух.

*** што се по ноћи призире.

Тер ти баба с оне стопе у попа с иконом у ликовој торби.*

* торба ликова, од лика, од личине, оно се сљушти с коре липове, тек се кора с липе скине, alburno.

Кад поп утледа прилику, а прочита натпис, упита бабу: чији је лик жуђела добавити?

– Ја, ваистину, Светога Николе зимњега, што ми је дому крсница.

А поп:

– То те неко преварио, и увалио ти у име Светога Николе неко младунче што наличи Светоме Стевану.

Кад то баба чу, од јада пренемогне; дај Богу душу, а Бог је неће!*

* мучи се да умре, а не може.

 Кад се малко расвијести, и ријеч јој се поврати, викне:

– Гдје Светога Стевана, Бог му кидисао прије рока! што ме чоек ископа ни криву ни дужну! Него те молим, попе – ти си иконама вјешт – дану боље припогледај, да се нијеси по срећи повео.*

* што и помео.

 Ја сам чисто и бистро тражила свога свеца, а он ме, ћору и незналу, превари на тешкој божјој вјери, помамила га! Ја се не лучим, ни дао Бог, ни од Светога Стевана, што ми је роду прислужба;* но је ближа кошуља од кореца.**

* свака српска кућа слави осим крснице и прислужбицу или прислужбу.

** како што је ближа кошуља од корета тијелу, тако је крсница од прислужбе души.

Баба полеће он час у суд, ка да јој се бјаху ноге повратиле,* и учини даскалу позов: да је сутрадан пред судом без његова ненадна чуда.

* подмладити се.

Кад било обоје у суду, поче баба да прича:

– Сву сам драгу ноћ мишљела, кукавица без дома, како да оплачем своју напаст, а да вама не досадим! Откад су се Срби прекрстили, мој дом слави Светога Николу зимњега. А кад су ме у њ свати довели из Прогоновића, затекох старинску кутњу икону, која хћаше пред каквијем домаћијем чудом пући као орах под зубе. Некад освани орошена (не било премијењено) као лист љубице у прољетно јутро, а сузило низ њу миро, свака кап ка’ зрно бисера. Пре што ми умрје напријечац једно унуче, рече неко да је чуо гдје је икона пропојала као ластавица, баш у оно доба кад се мијенили сунце и мјесец, пак ми каза једна тетка по матери* да је та прилика сјеновита** и да ју није пристојно у кући држати, те ми домаћи договорно приложи је манастиру, а завјетуј се добавити нову од првијех пара. 

* материна сестра.

** надахнута (inspirata).

Бјаше ми необично ноћити без иконе, као да лежах у спили! Кад чух да се објавио у Приморју нашки даскале, ошишам двадесет оваца и удавим три челе,* пак пођем два конака хода с вуном и с медом, да пазарим пред Котором, а одатле у даскала по прилику.

* несмотрени људи, с љености, неће да поткиђују медени сат, већ удаве челу кадом, или опаре врелом водом.

 Дадох му, псу лише крста, што ми сам запита; а он ми, бездушник, подметну Светога Стевана, младунче и ђаче га је једва гарила мрка на усници, мјести Светога Николе, којему је сребрна брада до појаса и владичине златоткане одоре до црне земље, а по њима крсти и звијезде, као по ведру небу. Пак сам га ево призвала к вама, да ми промијени икону јал’ поврати перпере, да се с нама брука не набије, а за грехоту и пријевару, што је урадио, о њему се питало: ја ту свога прста не улажем. Мени је нешто штукнуло,* тек сам видјела гдје даскале, покле је паре узео, приписа неколика словца на икону; но се тобож разабирах мислећи да су иконописци људи при цркви, богобојазни и златнијех руку,** а не Цигани, ни гоге, ни шегрти,*** који се простијем пуком шале и ругају. 

* кад кога напане штукавица, кажу да му слути зло.

** племенита заната.

** младићи што се вјежбају у занату.

Сад ја немам пута, да дома идем, што ми га ви не отворите, него ће ме домаћа чељад раскупсти: гдје је светац јал’ паре!?

Дође ред даскала, да заспе:*

* у млину се жито редом засипље у мучњак, тако се и у суду говори редом.

– Свети Никола – што грешна уста нијесу достојна ни помињати то ли се о њему судити – није могао остарати ни владичити, да није момковао и дјачио; а међу мном и бабом није било погодбе у које ћу га године писати, него само толико: да пође прилика у његово свето име. Нико од нас живијех није га гледао очи у очи, да зна каквога је зрака и облика, него га ми даскали својом грешном руком пишемо по казивању, и пренашамо му лик из стародревнијех икона; само на то пазимо – да изађе благообразан и да му је боја шеничнова зрна. Но ко ће бабама угодити, што би нашле ману Светоме Николи живоме, да почне опет земљу чепати? Кад омарином попушти мастило, рекну да је прилика оросила ил’ проплакала пак проричу чуда и знамења. Дрво пуца и шкрипи, кад није сијечна мјесеца посјечено, ни сушило се три зиме над ватром, а миро не цури из иконе, већ из свечевијех моштију! А што је мезгала та бабина старинска икона, то је стога што је дрво било труло и трешњево, пак му се јужином топила смола и циједио сок; а бабе преокренуле на своју руку: да је тобож прилика мироточна. Тијема баснама варају и маме село! На примјер иду чак у Скадар, да наточе тиквицу прокапине* што се циједи низа седро** или пишти из онијех старијех зидина, гдје људи причају*** да су дјевери зазидали невјесту на чеду, да им се град тобож остани, пак залијевају прокапану родиљама сухијег или пресушенијех дојака, не би ли им се тобож млијеко навратило...

* капље што проточе кроз какав свод, или спилу.

** мозори, као од клака, што висе у спилама и под de сводовима (stalactites).

*** има о овоме лијепа народна пјесма, кад су Мрњачевићи градили Скадар, а вила им обноћ грaд ваљала, пак зазидали невјесту на чеду, да им грaђа стане, а она молила Рада зидара да остави окно според њенијех прси, како би јој чедо долазило да се напита. Народ мисли и данас, да оне прокапине, што пиште из зидина грaда, точе из дојке зазидане невјесте.

Хћаше даскале и јошт причати, но му један поп, што у суду сједијаше, прекиде бесједу:

– Није то тако! Гдје си јутрос забраздио мимо раздјела?*

* изван предмета.

С говором на пут. Има црковни устав како да се иконе пишу, него си ти даскале као ја златар! Кажуј, море, чему си приписао име светитељу пошто си икону погодио и паре примио?Ту те чеках!

Даскале се збиља препаде, пак поче да исправља: 

– Господо, ја сам божји и ваш! Човјек на нејачи и на старости, хоћу да прехраним осмеро грла ралом и мотиком, преврћућ земљу од звијезде до звијезде,* или гладан или жље ситан. 

* откад у јутру ишчезне пошљедња звијезда, док увече обасја прва.

Кад пане година,* или благданом, бавим се занатом иконописца, којег сам понешто сам научио, а понешто ме Бог умудрио. Дам у Млецима преко године, из туђа тобоца на злој добити, капу сребрнијех новаца за злато, боје и липовину из осоја што мора не види,** пак ми цијеле године лежи стог прилика ни проданијех ни запачанијех***.

* олуја.

** из таложине гдје сунце не грије.

*** погођенијех.

Позлата тамни, липовина гриња, боја лиња, а ја плаћам рукодавцу* крваву камату, да ми вересија не погине. Од десет купаца, половина их плате што сами хоће, а остали дигну икону у причек до уља, до вуне, док Бог промисли или путника пропути,** а ја зјам на звијезде! Кад приспије зли рок, мјести пара, ево их гдје носе прилике на повратак.

* који је новац позајмио.

** док се с пута врати.

Један рече да му је сјеновита; други: да пред њом стијењ прцка, или му се угаљ напери ка’ гљива,* пак свијећа плаче, и треба је обеселити;** трећи: да му за једну ноћ посрка оку уља, кад јој намијени канђело пред очином душом, или о судњему дану*** или кад му у сан дође, и да је залуду угиње и смијера, а она исто гори ка’ луч. 

* fungo-champignon (пећурка).

** мјесто угасити.

*** дан у који је умро. (Anniversario).

Ја им се куни да је то до уља или што им је кућа на вјетрну. Чеса? Не даду ни окусит, него ми оставе икону на ономе мјесту, а побјегну без обзира. Кад напишем прилику обична свеца, од онијех бајаги што Приморје слави, дође Загорац да тражи некаква Лесендра, Ћурлика, Синију и Огњеницу, што се у маломе мјесецослову не находе;* пак пошто ме измучи и потроши, не дође да је откупи, а приморци не хоће свеца скитача,** тер ми икона остане непродана, а дуг о врату.

* Александар, Ћиликије, Сенија и Марина.

** пучанина (plebe[о]).

Нажене ме витешка невоља, да не пишем свецу име већ при продаји, пак и да не гледам потанко на правило. Сад ми је дошло да бацим вас алат у море, да не пропанем до краја; а доста сам душе стекао просипајућ своју муку да пишем хришћанлуку божје прилике, да се пред њима прекршћују. Него се такните душе, којом није ништа помијешано, и реците право: Каква јеђа, таква и међа.

Осудисмо да даскале напише баби другу икону у име Светога Николе, по навади и црквеноме калупу, што му је лакше свакако но да паре враће, и по данас да приликама не пише име од суме,* него како је која кому свецу намијењена; и да о њима не буде већ вересије ни причека, но здраво за готово; ни сутуке** но ухвања, ни сјени но вјере, по чему су иконе намијењене да својим благим лицем надахну хришћане да Бога хвале, а светитеље моле.

* по мишљењу (acsapricio).

** суевјера.