V
Или лонцем о камен, или каменом о лонац, тешко лонцу
Негдје о Ускрсу одједни ти се ја као да ћу у свате и шетај као господар човјек низ поље, да ми се људи зору и руху диве. Кад дођи подно поља, ал ето ти чета Брђана гдје иду да се суде. Пошто ме оком омјере сврх главе додно пете, помисле да сам од суда или барем при суду, па почну да ме богораде да им нешто развидим, да се у завади не покољу о Ускрсу, кад се тобож људи целивају и праштају!
– Шта је, Брђани, зла ви срећа била? Ко вас закла? – питам ја.
Посиједамо наоко по једној ливади, док један од постаријех поче да прича:
– Зло – рече – да горе бит не може! Пошао ми несретњи брат (не била му душа!) да риба крапе на удици при самој обали ријеке Мораче под дрвенијем мостом, гдје је риби најугоднија паша, јер с моста пада вазда по која мрва пиће. Скочиће с моста чоек враг, којега не могу од крви помињати, онакви бор на ону лоћику.*
* трава што се једе осмочена уљем, сољу и оцтем.
Прсне дроб злосретњему ми брату, цријева рикну, а ребра се пресумите; трећи дан изједемо му кољиво.*
* варена шеница, којом се мртвијема опјело служи.
Пак док ми крвникпревије шију, а прегиби главу, да му је посјечем за онога брата, или да му га опростим и да се ш њиме поцеливам, не хоће (Бог му живу судио!) ни да ми се с пута уклања, него се лактима косимо, кад се злом срећом наженемо у уској улици.
Питам ја сад Новака: Чему је с моста скакао – или да му омјери висину или да хотимице притисне рибара?
– Не ја, ни дао Бог – рече Новак – при чистој памети скако хотимице с моста, нити сам се никад скоком играо као остала момчад, него ми бјаше хитња, а преко пустога моста наринуо да пријеђе никшићки карван. Мост усак, а на зао пут, го, без држалице и патарице, а ни пријебојем на окрајцима. Тисне ме у мимогред један паздух,* а ја, колико сам дуг и широк, низ мост као врећа вуне врх чоека рибара, који ме је својом смрћу замијенио, Бог му души самоседмом намирио.
Волио бих, браћо, тако ми што ведри и облачи,* да сам пао на турска џенгела!**
* подругљиво се куне ведром и облаком а не оном силом што ведри и облачи, то јест Богом.
* Турци муче кршћане овако: побију велике чавле на једној даски, пак на њих баце с висине мученика да се набоде, и тако га држе изложена док скапље. Та се орудија зове џенгела.
Е ма што ћу сад? Да стрмоглавим низ Орју луку,* њега већ не бих из гроба дигао!
* високи каменити врх у Црној Гори.
А свакако није ми било на ште руке,* но ме и данас кости поболијевају од слома, као да ме је ко шибацима изврхо.
* као наште срца без ништа.
– Те ти ми у манастир калуђеру, да нас суди. Скупе се свештеници и старијешине сеоцке, и нађу ме залуду права као воштани дублијер пред иконом. Сви реку из једнога гласа да ја нијесам кривљи, што сам својијем послом преко моста прелазио, од онога што је под мостом шићарио: у незнањи пао и убио.
– Зло си, крво, урадио да притиснеш права чоека – осудих ја: – Ко сломом убија под сломом и гине!
А свиколици из гласа:
– Сребром ти се ковала, а медом примала!
Но одма припитају: Хоће ли Новаком низ Ожиње хриди,* да од слома погине?
* каменито брдо.
– Не, ни дао Бог – викнух – нијесам ја осудио, ни судио Бог, да Новак умре од слома но под сломом!
– А како? – припитају Брђани.
– Ваистину, лако! Сјутра, по причешћу, нека Новак пође да риба под мост, на оном истом мјесту гдје је пада, а ви, својта убијенога, турите с моста брата му вр Новака, и викните у три пут: Ко сломом убија под сломом и гине!
Кад чу брат убијенога да ће га низ мост турати, викне иза свега гласа:
– Не би Новаку било ништа – пала муха на међеда! – но бих ја влашти погинуо, да присветим, док осветим.
А осталим рекну: „Или лонцем о камен, или каменом о лонац, тешко лонцу!“ и тако оста та ријеч у народу, кад се побије јачи са слабијем.
Брђани се дадну у смијех, пак и поцеливају, а Новак плати пиће пред душом мртвога, а остатку на здравље.
Нема коментара:
Постави коментар