VI Да јој треба наше слоге, не би никад кише нашло

 

 

VI

Да јој треба наше слоге, не би никад кише

нашло

Зећанима умро поп од старости, пак се окупила хинорија,* да се договори кога ће изети да јој попује. 

* жупа, парохија.

Неко би хтео попа домаћа, неко странца, неко удовца на сирочади, а неко ђака што јошт није летурђије пропојао ни претрахила вјешао; док у потоње један зловарни старац проговори:

– Ми гинемо највише са суше: земље – мршаве, а воде љети ни да ручник сквасиш, пак нас сваке друге године мори глад. Него хајте да тражимо попа који је при Богу, да испроси дажда кад се небо затвори, а облаци прориједе. Ако ли не умоли кише, да му те године не дамо бира ни зрна, а друге – да прекинемо погодбу.

На ту старчеву пристану свиколици. Боже помози, кад се сложише барем једном! Одвоје се тројица, тобож мудрији, да иду по попа. Но не нађу ни у Зети ни око ње свештеника каквога желијаху.

Дођу ти они, зли и гори, у нас. Намјераше се међу нама млади попић – ваистину, доста прикладан – који, не имавши своје хинорије, живукаше о петраиљу и рожденику.*

* књига суђења.

Научих га ја како да се прими зетске хинорије и како да послужи онијем људима. Кад дошла тројица у попа, кажу му колико дава годином црква осијека, колико ли пук бира, подуша и петраиљске, а он да им се потхвати испросити с неба кише, кад присуши.

– Хоћу – одговори поп – дићи крсте, кад год хинорија пошаље дванаест домаћина, да ме помоле.

Ту се убрзо погоде, и поп пође у Зету, да попује. Кад дође земан суши, скупи се хинорија на Ћурлика и Урлика* да одаберу по уговору дванаест домаћина да похитају у попа: нека диже крсте, еда би проросило. 

* Ћиликије и Уликије, светитељи, што долазе у пучину љета.

Одабраници пођу у попа и донесу му зетску поруку. А поп, као што га бјах ја научио, упита их: Кад жељкују да киша нађе.

Један рече:

– Ваистину сутра: није већ чекања ни одмака.

А други:

– Не сутра, за ране божије: ја сутра женим сина пак ће ми окиснути свати и невјеста.

Трећи рече:

– А но прекосутра!

А четврти:

– Не, ако Бога знате: главио сам за прекосутра мобу, да ми жње рану шеницу, што је пала по земљи.

Пети рече:

– А да у сриједу.

А шести:

– То би ме до краја ископало, јер ће ми тај дан озим бити на гувну, и доћи умолници да је вршу.

Никад се сложити кад да запљушти, пак реку попу:

– А ти баш и не дижи крсте, док се љепше не договоримо кад ћеш.

Они се не договоре никад, а киша нађе и напоји земљу без крста и молитве, кад јој хора дође и кад сама хће. А поп остаде међу њима мирно и поштено до своје дубоке старости, да им попује и побира бирове и давања. Стога и остаде у народу ријеч: Да јој треба наше слоге, не би никад кише нашло.