VII Ако немаш злотвора, мати ти га је родила

 

VII

Ако немаш злотвора, мати ти га је родила

Бјаше се једном закрвавила Барска држава, пак се људи данимице озлеђиваху бојем, плијеном и преузимом. У једноме од тију несретњих бојева, уби шестанска пушка кнеза Туђемилима. Бјаше кнез горостасан, крупан, а висок за чоека и по.

Кад приспијесмо ми с пријека у развађу, чујемо гдје туђемилски четовођа дозивље из гласа шестанскога; а кад му се овај одазове, викне му:

– А јадан чоече, убио те Бог: што не гађа кога мањега; нећемо ову љешину никад изнијети, то ли пренијети.

Чујућ ту муку, ми добродошлице ухватимо међу убојницима вјеру док сунце зађе за Румијом,* како би обије стране изнијеле с лазине своје комаде без више погибије.

* планина, врх, гора.

О Ђурђеву дневу окупе се Туђемили на збор, а да нареку кнеза. Бјаше у њих зли обичај без лијека: да не може сјести селу кнез до онога кога свако жели. Ко ће свести свијет на једно име?! Пуче вика и граја, да се не чује ко што говори, и већ се примакли покољу и тргли стотину ножева из корица, док ми један причасни побратим доуши: „Ево зло, ако га ти не претечеш“. Скочих ти ја (не било премијењено ка’ јелен) на један износити камен и слимих капу, да ме прије радознанци послушају.

Кад се ишно утишмају као вејтрушина пред што ће да заснијежи, свиколици обрате на ме очи. Почех да им кудим зли обичај и да их наговарам да одаберу три четири старца, људе од мира што су се кнештву опознили, нека ови пронађу лијека овоме злу, јер је тешко скупити у једну капицу сву челу, камоли осу!

На Бога се скроте на овој мојој. Једанак одаберу четири старешине из села, да се са мном одвоје и сједну.*

* што и судити.

Но што ћеш да видиш: ни двојица од њих не могаху се сложити о једному начину! Један не даваше никад да се старинска навада порече, него да свако буде вољан од нова кнеза. Други бјаше доста чудно попустио: да закнеже онога којега нареку два дијела села. Трећи не, него да се баце коцке* на ону двојицу на коју пане највиши број, тер му тако господство донесе слијепа срећа.

* жреби.

А четврти обезуми и рече:

– Ја бих да и жене бирукају.*

* scrutinare.

– Гдје жене да бирају кнеза, ако се вјерује Бог? 

Скоче на њ, да га прождеру, као тобож да се хтио селом подругивати. На јаду сам био док ђавола умукнем, да се с нама не набије виша брука. У потоње сложе се: да ја сам размрсим ову заплетену гљуку. 

А ја њима:

– Да се слушам, ја бих лако тај сплет расплео но сте ви опака војска, да ме од вас Бог уклони!

Ставио бих, рекох, на ови камен кнешко обиљеже: штит, капу и печат, пак бих сељане одвојио до оне међе: нека по њој стану у поређе, и сваки сеоцки домаћин нека настожи по хрпу камења преда се.

А они који се намећу селу, да му кнежују, нека се скрај међе залету пут овога камена; а сељани нека се бацају камењима на онога што не воле: ко најпрви допре камену и покупи обиљежа, нека је кнез на три године!

На ову вежемо сва пет, а цијел збор потврди. Већ се поприје знадијаше да се на кнештво натијецају ље шестерица, оглашени ко по јуначтву, ко по имућу, ко по оружју и одјелу. Но кад чуше да ће их село каменовати, ако му по ћуди нијесу, отпаде их половина прије трке, а тројица изађу на биљег.

Кад бирачи дохвате камење, а подигну руке у вис, од оне тројице двијема се прекину жиле под кољенима, од страха да не остану под гомилом, пак не кроче ни стопе једине; а они трећи лагано и без страха крене и допре до обиљежа. Нико се на њ не маши – осим крвнога му брата, али га по срећи не иштети.

Они који је знао да га село љуби и жељкује, није се бојао да ће га сељани камењем наврћи, него је ходио мирно да покупи кнешке знакове; а они који су се хћели селу наметати и село мутити, кад виде да ће остати под камењем, клону духом, а озебу срцем, пак се скамене прије туче.* 

* оваквијем обичајем бирали су великог кнеза Пољичани у Далмацији кад су уживали влашту самоуправу.

Да му не би рођена брата, не паде камена на новог кнеза! Зато и остаде у народу ријеч: Ако немаш злотвора, мати ти га је родила.