XIII Бог се брине сиротама

 

XIII

Бог се брине сиротама

У Горњој Зети догодило се иза мојијех дана једно чудо! У једноме селу близу Ђакова живјела цура сирота од оца, која, пошто јој се мајка некуд подалеко удаде, остане од непунијех дванаест година без никога и на ничему. Неко се из села такне душе и узме то сироче, да му за храну и обућу чува и пасе чопор* свиња. 

* стадо, крдо.

Несретња цура вршила је тешки измет као да јој је било двадесет година, чувајућ по вас бијели дан крмке од лупежа, од звјерета и од пустопашице.*

* да не пасу гдје саме хоће.

Свако вече кад дождене свиње кући, господар би једну и по једну пребројио, па кад их на броју нађе, пусти цуру да опочине и једе, а зими да се и огрије. Свако јутро прије свијета, стали би вепрови по буништу шеврдати и разлијегати да се на пашу пуште. Цура би се на ту побуку пренула, обула и умила, напунила тикву воде, бацила четвртину ржанога хљеба у торбу, дохватила прут од црна трна, обасута бодљивијем чворима, изагнала вепрове из буништа и погнала их до ливаде на пашу. Ту је шибаше љетно сунце и зимњи ћић.*

* слеђена магла.

Тако немило прођу Јелки седам пунијег година, а кад настави осму, нешто јој се господару ражали, тер је велике недјеље призове и рече:

„Јелко, наручио сам ти у вароши цијелу промјену; подрани у недјељу на освић Ускрса, кад се звона дријеше; одједни ново рухо и пођи у цркву, да се причестиш; молио сам сусједу Анку да те испрати и допрати“. Ово је било првом што се Јелкино срце обрадовало. На тешком труду и на лошој храни, цура се развијала и рашчинила као да је пливала у богаство. Вас божји дан није о другому мислила већ о цркви, о причешћу и о новој одори; а уочи Ускрса није ни ока затворила, од страха да не преспи и у пожуди да прије сване. Тек се поче прозирати, скочи с ложника, очешља се, умије, нареси новом промјеном пак удружив се са сусједом Анком, приспију у цркву у прве.

Свијем путом учила је Анка Јелку како да се прекршћује и Богу моли, јер сирота Јелка није од тога знала никад ништа. Тако исто и у цркви, колико је трајала дуга јутрња, Анка је приучивала цуру, онолико колико је могла и сама знала, о вјери и о закону. Кад приступе да по исповијести прилике целивају, упита Јелка Анку: Која је оно светица што држи мушко чедо у наруче?

– Оно је – одговори Анка – света Госпођа, што је родила сина по богу, и коју су Чивути обесинили. Он је пролио своју крв за нас, да свијет од гријеха откупи, па ко се њему моли, а матери му препоручи, да је у који му драго гријех угазио или у какву му драго невољу упао, она за њ моли сина да га очисти и од зла избави!

– А што је оно тер јој на прсима сја? – упита забуњена Јелка.

– Оно су – одговори Анка – бурме, прстени, бисер и драго камење. Оно су, моја кћерце, завјети онијех што су притекли под ње крило, или задужбине мртвијех или прилози живијех, јер је она многе сузе отрла, многа невољника усрећила, топца спасила, боника исцијелила, изгубљеника пропутила, а роба ослободила! Ко се њој намијени и обрече, дочека добро на овоме свијету и покој на другоме!

Кад дође вријеме причешћу, Јелка приступи к олтару скрушено и богобојазно, да су јој се кољена колебала, а руке дрктале, и чисто би у несвјестицу пала, да је није Анка у дубак држала и својим ријечима соколила.

Пошто се среде и пољубе прилике, изађу пред цркву, гдје посиједају на пољану, да изједу по једно шарено и благословљено јаје.

Један Харнаут – црн као Арап, сух као пањ, густијех бркова, стравична ока и погледа, закучаста носа, косјерева облика,* набио на главу црвени фес, омотан бијелијем саруком, објесио дугу пушку о раме, задио нож бјелокорац и двије арбанашке кубуре у пас – сједне на траву според оне двије женске главе, подвије ноге у пријекрст, припали дуги чибук, а димове му пребаца преко рамена из пунијех устију, пак стаде да мотри оне двије жене с главе до пете. 

* обал као косијер (Профило).

Препану се, јаднице, од онога грубога облика, и присједне им од страха залогај у грлу, тер брже боље устану на ноге, пољубе вратнице црквене и управе пут куће. Вријеме бјаше красно, ведро прољетно јутро, кад се сунце с југа повраћа, да смлачи слеђену земљу и угрије помрзле усјеве.

По обједу пође Јелка да одмијени чобана код свиња. Невјешт чобан пропустио свиње до близу шуме, и већ су неке биле унишле у густо грмење по желуд.*

* жир.

Таман кад је сунце тонуло, а ноћ простирала своје тмасто платно, Јелка, дркћући као прут, уљегне у шуму да врне застрањене вепрове.*

* свиње.

Није се била у гору спуштила ни по пушкомета, кад све одједном скоче иза плотине два оружана хајдука, ка два бијесна риса.*

* тигра.

Дохвате сироту и вежу јој гвозденијем синџиром руке наопако. Јелка у први трен упознаде једнога од њих, онога од којега се исто јутро пред црквом препала. Стаде да се залуду опире и отимље онијем стржевијем* мишицама, но у том рвању изнемогне, обумре, и спопане је мртвачки зној. 

* срце од храстова дуба.

Онако укораћену обухвате је хајдуци, један сприједа а други озада, пак је пренесу, више мртву но живу, два сата пута у једну јелову дубраву, и ту је простру као кладу на зелену траву.

У тому се цура расвијести и завика:

– Гдје сам ја, кукавица без никога? Који сте ви што сте ме тужну заробили? Чему сте то зло дјело урадили? Што сам ја сирота кому скривила, да ме грабите и мучите? Шта сумајете од мене несретње чинити? Гдје ме водите? Пустите ме, за милога Бога, да бједна идем код свиња, да се на мене господар не наљути и хљеб не изгубим. Данас је Ускрс, кад се свака хришћанска душа весели, немојте да ја сама плачем и да моје сузе до Бога дођу! Јесте ли ви крштени? Јесте ли се кад причешћивали? Знате ли ви што је Бог и душа? Јесте ли кад чули ријеч:

Бог се брине сиротама!? Ја сам јутрос примила страх божји у својим прсима, пак је вама троструки гријех да ме невољницу мучите под причешће!

Одријешите ми пута јер су ми гвожђа отежала и руке стегла! Но које би ријечи омечиле она звјерска срца?!

Старији хајдук рече јој:

– Мучи, цркла! Нас смо двојица дошли чак из Једрене, да те ропства избавимо, да већ не сиротујеш уз буниште, но да живиш као баница жена у пространијем дворима и да шеташ у свиленијем хаљинама по гиздаву перивоју.

– Нећу ја – викне Јелка – ни Бог судио, тамо гдје ме ви водите; нијесам ја никла ни обикла дворима и перивојима, но колибама и ливадама Ја сам безбратица и изгубљеница, нијесам имала под небом ништа до овога голога живота, а данас ни њега! Обрадујте ме, тако вас Бог обеселио у што вам је најдраже; пустите ме злосретњицу да идем код свиња, да их раскрхане окупим, пак ћу се Богу молити, док сам жива, да од вас уклони сваку жалост и напаст. Ако ли ме пустити нећете, а ви ме убијте на овом истом мјесту, и закопајте у овој пустињи, да ми се гроба не зна; моја ви крв по сто пута проста! Моја ви сјен неће снове разбијати!

Старији хајдук ухвати Јелку лијевом руком за мишицу, а десном тргне нож и махне као да ће је посјећи. Јелка заже очима, пане на траву, скучи се и уложи главу међу кољенима. Тако скупљена и савита ка’ у клупку, опет завре и обумре. Арнаут јој веже узицом ногу при својој, да не би почем омакла, пак њих оба хајдука заспу и почну хркати.

Кад било пред освић, цура се прене из тешког мртвила као помамњена. Мислила тужна да јој се призирало оно што је синоћ притрпјела. Но кад виђе да је везана међу двома разбојницима, поче опет лелекати и призивати мртва оца и далеку мајку, док јој све одједном пану на ум Анкине ријечи: „Мати божја избави муке и невоље ко срдачно притече под ње покров!“ Обустави се на те ријечи, удари умом по памети, пак поче да мисли како би се најбоље помолила и завјетовала. Мало је могла од Анке научити, али јој је ухвање било превелико:

– О премилостива Мајко Богородице, ти која си претрпјела толико жалости и отрла толике сузе, отри и ове моје, избави ме од овијех људи, царице неба и земље! Поврати ме сироту господару, да га вјерно дворим, да о мени не посумњи; елај, Мати божја, за славу твога сина и мога Бога: не пусти ме јадну и уцвијељену да погинем баш данас кад сам првом чула за твоје свето име и богато милосрђе, данас кад сам се првом причестила тијелом и крвљу твога и божјег сина! Немам што да ти јадница приложим ни у завјет обећам, осим овог мученог тијела: прими га и брани, не пусти да га цкврне погане руке, оно ће теби самој послужити, док се с душом раздвоји! Ја сам забуњена, неука и изгубљена, не могу се ни прекрстити ни руке на прсима свити, да ти се достојно помолим, јер сам биједна гвожђем окована, но се ухвам да ћеш ме ти одријешити и примити у кћер, а пропутити ме да завјет испуним. Ти си уток слабој женској страни, приклони ухо и око на ову жалосницу што ти је под крило прибјегла, да се ода зла спаси!

Била би се и јошт молила, нег се у то пробуди млађи хајдук који, бајећи и растежући се и јошт сањив, рече јој:

– Који су ти јади? Што си се помамила тер не спаваш? Запала ти сјекира у мед,* а ти не хоћеш да је облизнеш! 

* срећа.

Тако ћеш погрубјети, пак неће нико за те ни паре дати! А цури дошло ново срце, појуначи се и рече му:

– Ви мене нећете ни смијете продати, него ће ви прије очи испасти, пак вас ја водити слијепе за узицу, да се с вама свијет уклиња.* 

* диви од чуда.

Ја сам се предала и намијенила мајци божијој, која ме примила у своју кћер, пак ћете се вас два ш њом око мене гонати. Мука ли је, мој човече, с небом ратовати! А хајдук њој:

– А која је то јуначица јача од нашег оружја? Нема силе на свијету која би те могла искупсти из нашијех ноката: на муке би био султан и његове спахије, камоли та мртва жена што си је ти покликнула!

А Јелка:

– Ко се њој срчано завјетује и вјерно притече под ње покров, да је свако зло урадио на овоме свијету, цркве ваљао а манастире жего, она за њ моли сина да га на покајање прими. Сва су оружја и силе ништаве прам тој царици неба и земље!

А хајдук:

– А моја душо, да је истина то што се теби иза сна трабуни и што су ти попови у главу ућерали, ја бих волији него ли ти, јер сам ја био, клао, дро, грабио, палио, давио, тровао и хришћанскијем робљем допуњао турске хареме. Опоменем се по једном на годину да сам крштен, па кад ме почне душа бољети, а свијест корити, спуштим се у нова злочинства и пакости, еда у крви заборавим своја опачила и да се гризе* отресем. 

* савјесне муке.

Јуче ме гријех понесе пред цркву, таман да крочим на црквени праг, заврти ми се свијест, ноге клону, а по животу похмили као мравињак, у мало не превалих, да се она свијетина са мном руга; тер ја полу мртав прибјегни у једну крчму, и ту се ракијом опиј, да ми тобож пиво поврати обумрло срце!

А цура као по анђелу:

– Све што више несретњи чоек зала почини, све ће га прије Богородица примити под ње крило, кад јој притече цијелијем ухвањем и чистијем кајањем, јер је њој драже да се таква злица претвори, него ли ја и моја друга, што не чинимо никоме ни зла ни добра. Ако је мајка божија примила мој завјет, као што се надам да је, она ће умолити сина да ти гријехе опрости, кад би ти избавио ову робињицу што си јој заплијенио. Могло би бити лако и то: да си ти мајци божјој мио, да те жалила застрањена и у траг ти ходила днас на њезино највише весеље, на ускрс свога сина, пак изабрала мене, изгубљену и презрену, да те изведем на прави пут, да будеш опет хришћанин и да са мном опереш кало душе и тијела. Ја сам, може бит, за твој спас заробљена и спутана; дријешећ мени тијело, дријешиш себи душу, јер смо нас двоје робови, ја твоја а ти дјавољи!

Хајдук се дубоко замисли, пак послије дужег мучања рече:

– Ја немам што да приложим икони богородичној вако* бих ово оружје што је опојено људском крвљу!

* ван ако.

– То је доста! – додаде Јелка. – Куд бољега дара од таквога? Приложити светој Госпођи оно оружје што је до данас бивало страшило путнику и слабу, а које ће по данас бивати примјер и биљег кајања, бити ће, вјеруј ми, њезиној светој прилици најсјајнији урес, јер ће је свијет више славити и к њој узданије притијецати, кад угледа да је ухвање у њој обезоружало и јагњетом претворило таквог вука.

– А послије што да радим? – рече очајно хајдук.

– Како да преживим свој вијек? Изложићу се срџби и освети онијех којима сам зло урадио, свако ће ме попљувати и од мене главу окренути! Од рода немам никога; изгубио пријатеље и знанце; гдје омкрнем не осванем; не зна ми се ни трпезе ни постеље; у рату с Богом и с људима; докле ми име допире, дотле сам помржен и проклет! За мене већ није до пакла ништа! Него знаш што ћемо? Ја ћу те пустити да бјежиш, а овоме псу што спава рећу да си омакла кад смо нас двојица сан утврдили!

– Нећу ја, ни дао Бог – викне Јелка – да ти с мене од друга погинеш: него ћемо по данас обоје божји или вражји, пак ти мој живот џаба!*

* на дар.

Ја те искрено примам за богобрата, а ти мене узми срчано за богосестру, обрецимо да се нећемо раздвајати, док своје завјете не испунимо, пак пођимо у далек свијет, један амо други тамо, гдје нас нико не познава; Она што се потежила за наше душе бринуће се, вјеруј ми, и за наша тијела. У Бога су пуне руке!

Хајдук скочи на ноге и, пошто одријеши богосестру, ухвати с њом вјеру и рече јој:

– Бјежмо, док се ови скот не пробуди и нас не закоље. Но прије нег’ се од њега пса раставим, које ме је навео на ови безакони хљеб, хоћу га убити, на слави божјој и да срце насладим!

А Јелка, дохватив га за руку, викне:

– Шта говориш, Лимо, зла ти срећа, ка ти јест! Сад ће се пода нама земља просјести, да обоје прождере! Убити чоека на славу божју! Црна ти памет, ти се нећеш никад претворити, колико ли ни море ослачати! Да га почем уби, шћаше о свој гркљан објесити његове гријехе, пак своје бреме утростручити. Пусти га на миру, нека га Бог суди јал помилује! Кад га он трпи, трипимо га и ми; може и њему Спасовдан осванути, може се и он покајати и помилован бити!

А Лимо:

– А но ћу му, дајбуди, однијети ону сребрну леденицу иза паса, да је приложим светој Госпођи при кајању!

– А чија је она?

– Ваистину његова!

– Ах, крвниче крвави – викне цура – што си рекао?! Гдје лупештину приложити Богородици? Какве си ти вјере и свијести! Ти се нећеш никад претворити, колико ли ни вук, кад су га водили под молитву, да се тобож оваца прође, па кад били пред црквом, викне вуче: „Брже том молитвом, јер мину стадо пољем.“ Опет ме вежи, мој ти живот на част: гони, море, стари занат, да видиш како ћеш обршити!

А Лимо устрављен:

– Дакле да му све оставим што смо заједно текли?

– Све! – рече Јелка – и још да се за њ Богу и још молиш јутром и вечером, еда га приведе кајању, као што је тебе!

– А хоћеш ли му и ти опростити што те заробио и хтио с тобом пазарити?

– Хоћу и јесам, тако била помилована и умрла у наруче богородично Бога зовући!

– Дакле бјежмо, прије нег се ова аждаја пробуди и нас покоље! Не знаш ти какво је то звијере!

– Неће се он разбудити – вјера ти је тврда: мож’ га у живац ножем боцкати – док год нас двоје главе сахранимо!

– Ко ти је то рекао?

– Вјера у Бога и ухвање у матер божију!

Тако се њих обоје украду хајдуку, и оставе га и још прострта на трави ка’ мрцину. Лимо, који се јошт није био утврдио у Јелкиној вјери, обађе оружје и је ли му наредно, пак се свијем путом обазирао и трагове мео, да га друг не стигне.

Након дванаест сатих хода по ломина и плотина дођу на једну воду. Над извором разгранала два јаблана, на којима лишће покренуто вечерњијем вихором суштијаше и своје сребрно пако откријеваше. Ту сједну, да опочину. Лимо слими с рамена торбу, положи је на тле међу скуте, пак из ње узвади неначету шеничну поквасницу* и черек печена овна; разреди по трави јело и почне залагати, нудећи Јелку да и она заложи.

*хљеб у квасцу.

– А гдје ти је крст? Брзо ли га заборави! А паметиш ли што смо се путом договарали? – викне Јелка на хајдука, а овај се постиђе, скочи на ноге, баци капу на тле, окрене се к истоку, прекрсти у три пут, пак дубоко уздахне.

А Јелка њему:

– Је ли ово хљеба крадено?

– Не, ваистину – одговори Лимо скрушено – но купљено сухом паром велике суботе у вароши.

Тад се Јелка умије, прекрсти руке и погледа у врх себе на небу:

– О, пресвета Мајко Богородице, која си прва и старија од сваке божје сатвари, тер си ме за своју вишу славу ослободила од поганијех рука, и навела да овога изгубљеника изведем на прави пут, опрости ми грешној и слабој што ћу заложити комад хљеба, јер се бојим да с глади не смалаксам прије нег испуним свој завјет!

Покле се прекрсти, сједе да једе покваснице, али се меса не дотаче.

– Чему не смочи меса? – упита је Лимо.

А она:

– Нећу већ, док сам жива, мрсити, но кад би ме владика одријешио при смртну часу, тер би ми се у мрсу лијека нашло.

К вечеру се небо од свукуд затушти, удари тутњава и зуја, а сумрачица притисне поље. Путници придају ногама, да потраже сухоте у оближњим становима. У неко доба чују гдје некуд звоно слави, а плаха вјетрушина нагони му звук, час би рекао да је близу а час предалеко. Неки чобан, што хиташе к селу, каза им да оно звони у манастиру Дечањима, који обстоји јошт по сата пута. Похитају и приспију код манастира таман кад ударе да прокапају ријетке али обилате капље дажда.

– Ко сте вас двоје? – упита их нетомилијем гласом манастирски момак, што бјаше дошао да затвори врата на обору.

– Путници – рече Лимо – траже сухоте, да преноће у манастиру.

– А што ти је та женска глава? – припита зломисоно момак.

– Богосестра! – одврати Лимо.

Момак се натегом и подругљиво насмије, пак уведе обоје под тријем у нешто клијети, тер их затвори, да ноће.

Кад било у првим кокотима – киша пљуштила колико је Бог дао, зазвони звонце, да буди братство на полуноћницу. Дође момак и отвори клијет, пак рече гостима да се спремају на пут, еда пред зору бљесне.*

* проведри.

Јелка га упита може ли уљести у цркву, да се Богу помоли и свете прилике цели. Момак истрешти на њу очи ка звјерац. Цура се на њега и не озирне, но скочи као дивокоза, уљегне у цркву, пане под приликом свете Госпође, и почне уздисати и плакати, да би убољело крвника камоли калуђере.

У томе манастирски момак (проклета душа, бог му судио!) искуша Лима ко је и откуд. А кад чу да је био хајдук, пак да се покајао, душе сјетио и наумио при цркви живјети, рече му:

– А црна ти кућа за довијека, што се пушта за женском памећу! Празно ти мајци, што си сумао? Да ти стечеш душу, коју си сто пута утопио у најдубљу пучину! Да ти, горско звијере, иза твоје јако доба, панеш на калуђерски хљеб! Боље да ти Турци главу посјеку, пак је на колац набију! Ево зле три године, да ме несрећа своја овдје уковала и да ми калуђерски хљеб кроз ноздра скаче, пак би давно хајдук био, да сам имао чим оружје набавити.

Но кад те наша срећа донијела, знаш ли што ћемо? Кад си ето оружан и зоран момак, хајде, прије нег Даница помоли, да опљачкамо игумнову ћелију, гдје је сахрањено благо Светога Саве и цара Душана, прилози Неманића и сабља Марка Краљевића, адиђари и ризнице од Јасофије, а новца небројена без есапа. Нећемо већ жељети хљеба, да живимо колико Матузалем, пак ћемо тијем благом и душу откупљивати! А та твоја богосестра нека се свети уз калуђере; доће вријеме да своје очи вади!

Слакоми се несретњи Лимо, ухвати с момком вјеру, а ови му подметне љестве, тер се попне оружан, и кроз неки прозорац униђе предвојестручен у игумнову ћелију. Пошто је ужем спустио низ прозор два сандука пуна ка око, уљегне кроз ону у другу ћелију, да и њу опљачка. Висило у тој соби о зиду, таман според врата, велико огледало од биљура* с позлаћеним околишем, на кому је мјесечни осијев цкилио кроз једну процијеп и ћелију обасјао. 

* cristallo.

Тек Лимо крочи у собу, види прам себи чоека оружана гдје држи руку на јатаган. Препане се, као ко се прије није у зрцалу огледивао, тргне махом кубуру иза паса, и испали је на своју сјен. Иза пушке једанак пукне цакло прст дебело, и разбије се у стотину крпатака и тиринтика, а одломци му остркну по ћелији и звокотну о под, као да си с прозора просуо на калдрму торбу златнијех рушпа.*

* дукати.

 Похита Лимо на љестве, но на његов зли пут стигне га божја и вјероломна: не погоди ногом у стубу, но стрмоглави низдо, и пане на плоче колико је дуг и широк.

Навине десну ногу и разбије главу под слијепо око, а удари му кужањ крви грлом и носом. Колико се то десило, Јелка је причала игумну што јој се догодило, како се завјетом искупила и обратила хајдука на прави пут; но кад пушка пуче, а звокотнуше крпаци огледала, игуман прекиде исповијест, пребаци петраиљ преко лијевог рамена, и тркне у обор, да види што би.

Момак омакнуо без трага, а Лимо лежи крвав и полумртав под стубама међу покраденијем сандуцима. Ко не би промислио да је договор?

Стаде Јелка да плаче и да се замиче:

– Ах, Лимо, уклетво братска, чему ископа себе и мене, а баци под ноге вјеру и завјет!

Но колико га је клела и псовала, опет је забоље срце кад га видје у својој крви огрезла (болећа женска нарав одоље и овога пута), дохвати убрус и имбрик воде, да му ране испере. Кад се Лимо расвијести и каза како га је момак манастирски пресловио и преластио* да превјери Богу и Богородици, поче и он да плаче и да се каје. 

* пресловити и преластити (прелест), старе ријечи што се јошт помичу у нашим крајевима.

Игуман, добри старац, који знадијаше ћуд момкову, повјерује им и пусти Јелку да Лима лијечи у подруму, док изболи и преболи. Срећом њиховом момак очисти ногу од манастира и тако прими на свом хрбату кривицу.

Да не, путници, оковани, пали би под суд. При растанку рече им игуман:

– Дјецо моја, да се Свети Стефан Дечански пуштавао плијенити, давно би овдје црна кукавица завијала!*

* давна би био у развалинам и пустоши.

Пошто Лимо оздрави – исповједи се, причести и оружје приложи икони Богородичној, Јелка помоли оца игумна да је напути како би у калуђерице уљегла и свој завјет испунила.

– Каква калуђерица и лакардије! – викне Лимо као стари хајдук. Ми смо се двоје зарекли да ћемо друговати за довијека, дијелити добру и злу срећу, извести по гријеху пород као остали свијет; него помолимо оца игумна да нас вјенча по закону и упушти нешто црковине и живога, како ћемо наполицом и работом вијек проживјети у миру и божју страху!

Не дава Јелка Лиму ни да сврши:

– Нећу ја свој завјет погазити ни Богородицом ратовати; она ме избавила и примила у кћер. Нијесам ја преводична као ти! Тражи жену по свијету, пак ћеш је лако наћи, ако будеш ш ње: ја ћу ти у самоћи Бога молити да ти подари срећу и напредак, опрости старе гријехе, а од новијех избави. Него ме немој нагонити да је превјерим; ја сам женска глава: дугокоса – краткоумна.

Игуман их обоје опреми к патријару пећкоме, да он развиди спор, а разријеши чвор!

Ја се намјерио у манастиру, и пошто чух размирицу, рекох им:

– Прођите се тога пута: што рече игуман, то ће и патријара; то ли не уче једне књиге?!

Обоје оставе на игумна и на мене да прекинемо размирицу. Поче игуман издалека да прича што је рекао Свети Петар и Свети Паво. Но ја, који сам вјештији нашој чељади, прекинем му и уложим да говорим:

– Да нијеси, Јелко, била у страси и муци, не би ти никад на ум дошло да се калуђериш, но би вребала кога ћеш прије домамити да те узме. Богородица не тражи мита ни ропства на откуп, него вјере и молитве из чисте и слободне воље. Ко остави круну и благо, дични род и обилати дом, а пође да се жив закопа у манастиру, тај се може надати добре души.

А ко на свијету нема ништа до троме нарави и гола живота, пак пође у манастир да га постригну, ту да се жири и шири на стечену, мислећи да ће му душа полећети на небо као зрно из пушке, вјеруј ми да се вара у есапу! А ти, кад си се ето сама похвалила да те Богородица изабрала да избавиш Лима хајдучине, како би га сад, омражена и презрена, запуштила у пријеварном свијету, без мила и драга, лишена свјета и разбирача, а себе затворила иза своје младо доба у манастиру, изложила обоје новијем напастима и беспослици?! Прођи се, моја, тога навјета,* кад ти је Бог дао да си се к небу примакла.

* искушење (tentazione, Versuchung)

Треба Лиму и још и јошт пратиоца (да опет не пане низа стубе), док се припитоми, заборави на стари занат, а обљуби вјеру и добра дјела. На то је тебе Бог позвао, а не у думне.*

* у калуђерице

Колико сам говорио, Лимо је главом махао и очима преврћао, као да ми захваљује и потврђује моје ријечи; пак помукло говораше Јелки:

– Чуј; слушај; пани им под ноге; љуби скуте и руке, јер оба говоре из Јеванђеља!

Јелка се збиља скамени и снеби од страха и зазора. Игуман јој баци преко главе петрахиљ и очита молитву: да је дријеша и прашта сваке везе и завјета што је при муци и страси обећала, пак их осми дан вјенча, а упушти им кућу и наполице земљу, млин и стоку, да се својом муком хране.

На то весеље дође господар Јелкин као кум, а мати јој и Анка као званице.

Ја сам наком дванаест година у њих ноћио и уз ватру чуо из њиховијех устију опет ови догађај.

Бјаше им Бог дао од срца порода, два синчића и једну кћерцу – дјеца ћеперна и здрава, као рани тићи! – и кућу пуну сваког божјег дара, а највише слоге, љубави и страха божјега. Бог се брине сиротама!