XIV Некому тону плута, а некому плутају олова

 

XIV

Некому тону плута, а некому плутају олова

Просуло се једне године по Млецима злочинство и разбојништво, да је поштену чоеку живјети омрзло, слушајућ свако јутро на уранку што се догађа међу онијем људством, залуду углађенијем. Не пролазаше ноћи што ко кога не убије, не отрује или у кући не сажеже; а кад никога туђа, а но своје родитеље, жену, дјецу, или сама себе. Не смијаше по улица ходити без оружја у потаји, ни јести, ни пити већ у вјерна пријатеља, ни поћ лећи што нећеш преобисти дом, да се није ко ма под постељом скрио. А пошто зађе сунце да те каква потреба нажене да град облазиш, ево за тобом чета ухода да те пазе од злијех људи и надварају гдје ћеш и што ћеш.

Суд се забрине и изађе из чисте памети мислећи како би нереду доскочио и зло истријебио из престолнице, јер риба с главе смрди! Вијећала господа дању и ноћу како да уклону голему заразу: утроструче јавне и тајне страже, обреку мито ко насочи разбојнике, савјеснике, рукодршце што злицама давају утока или их таје; подијеле гладницима хљеба, а занатлијама отворе радње; нареде поповима да пуку проповједају божје слово, е да би се разабрао и у прву свијест дошао.

– Виш?* – рече ми једно јутро Иванбег, кад чу да је неки, тамо он, скот подметнуо отров богатој баби саможивици, која га је за своје зло посинила (умори је, тек да прије оперуша дебелу кокош!** –

* видиш ли!

** богато насљество.

Кад ко у нас убије чоека, од невоље, врх себе*, у крађи или завади – или што га је појаха јал обезобразио – или кад ко с проклете братске укорбе освети оца ил стрица ил рођака: пукну на нас Латини** ружећи и грдећи да смо крвопије, људождери и дивљаци; а ево ти што се јутрос од њих ради; забавили се о своме чуду, пак сад почели да нас хвале: да смо гозбени, вјерни и искрени мимо људих. 

* нужна обрана, necessaria difiesa, Nothwehr.

** Млечићи.

Пакости какве се данас у Млецима догађају, не могу нашему народу ни у сан доћи! Огубала торина!* 

* тор, ovile, Schaferei.

Не може болешчину истријебити ништа до огња!

А ја њему:

– Залуду, господару, отварају цркве и нагоне свештеника да коре пук, кад су господа посадила у граду расадник зла! И наш је народ жље богомољан, али је барем богобојазан, а дома нема гдје да прими зли занат: да једно друго дави, гули и вара.

А бан мени:

– А гдје си гледао та угасни расадник?

А ја баш овако:

– То ли и ми два не идемо сваку божју вечер, да се у њем тобож забављамо, и да уберемо по стручицу коприве, бадеља, злољесине и шмрљике;* пак се теби по срећи задријема, тер ти се не дотужи, а ја окренем главу, да ми срце не пукне с бола и туге!

* дивље траве што пале, боду, трују и смрде.

Није вечери гдје не прикажују пуку како је ко кога смакао, издао, обручио ил’ облагао; није вечери гдје се не трзају мачеви и ножеви на господара, брата, сина, жену, на доброчинца, соихљебника, кума и побратима; гдје не падају телесине под ударцем; гдје се кому зла не обије на великој божој правди; а око три хиљаде дихања* гледе покољ, вјероломство, прељубу и пријевару, па ко се нађе мекушасте нарави – уздише и плаче, ко ли срца каменита – руга и смије.

* чељад (дихати).

А кад које од оно преобучењака изигра љепше несретњу игру, старо и младо запљацка рукама, и стане их вика да хоће силимице да играчи понове страшило, како ће га боље у глави притврдити. Све што се у свијету најкрућега догађала од постања до јутрос, све је накићено и пребачено, да ти се свака длака накостречи, жиле протрну, а крв промути, пак ти се иза игре не мили вечерати, но сву ноћ снијеваш оне наказе и аждаје, тер ти се у сну призиру грубље и стравичније него ли на јавље.

Сто сам се пута иза сна пренуо као махнит, пак се прекрсти, да ми Бог просвијетли памет, да не полудим! Ту су неку вече прикаживали како је брат брата убио, да му дио понесе. Прексиноћ: како су им дједови сјекирали* дужда на кутњем прагу гдје свак гледа, јер је хтио, на његов зли пут, да стијесни власт госпоштини, а своју прошири, како ће га више глава бољети. 

* убити сјекиром уз врат.

Синоћ: како је неки краљ убио сина својом руком, кад га нађе гдје се маћухом шаљука.* 

* шалити се.

Данас ће: како је неки витез домамио и памет попио једној госпођици, одвојио јединицу од родитеља који су је љубили као очну зеницу, пак ју треће године распарао ножићем у постељи, праву као анђела небескога! Навијестише да ће сутра прикаживати како су у Крфу неки лукави људи ковали мједене дукате с образом Светога Марка, пак их растуривали у свијет у име златнијех; од зле зоре распродала се у дворани сва сјела, јер била навалица купаца за онакве три куће.*

* колико је дошло слушаоца, не би стајали у онаква три казалишта (teatro).

 Слушао сам да је ту скоро неки латински поп, добра и поштена душа, научио играче да прикажују једну свету причу: како се нека застрањена жена по божјој милости обратила на прави пут и била помилована.

Што ћеш да видиш? Те вечери два дијела куће празна, а оно што је преко воље дошло да гледа, стане вика, бука и звизга, да неће нипошто да се игра сврши; а старца попа, кад се дома враћао иза игре, подлимљен и утуљен,* пратио смет** мућавијем јаима и гњилијем воћем до стана му; умало да није остао испод нога! 

* ходи главом подвитом у мучке.

** свијетена; Pobel, popalaccio.

А ти се, бане, чудиш с чега су се Млеци истровали! И чуј ме лијепо, а био здраво:* ако се ови зли примјер не укине, изјести ће једно друго као риба рибу. 

* живи да дочекаш видјети.

Него знаш ли која је? Бјежимо из овога пакла, док смо и јошт живи, пак нек нас називају простацима и дивљацима; на част им њихова људскота и углађеност којима људе боље варукају. Свијет је морска пучина гдје њекому тону плута, а њекому плутају олова.*

* мрежа прострица или попуњица има сврха комаде плута нанизане уз сву дужину, а тако исто подну зрна од олова. Тако се мрежа растре у мору и стоји у дубак; плута плове, а олова тону. Овдје каже фигурално да некому у свијету пролази добро за зло, а некому зло за добро. Плутати, galleggiare, schwimmen.

А бан:

– Дакле, ти би, Вуче, позатварао овакве забаве, у којима народ проведе дуге зимње вечери?

– Не ни дао Бог! – поврнем ја. – Не би их позатварао, но бих чинио да се играчи бољијем баве, да пуку прикажују славна дјела његовијех преткова.

Али немају што? Да се прођу Грка, Римљана, западње пљеве, туђе дике и страна обичаја; хотио бих да се изнесу на видјело дивни огледи нашијех јунака, мудраца, књижевника, женскијех глава, што су служили части и имену срцем, памећу, поуком, а прегорели отаџбини живот, имуће, пород и мир. Хтио бих да се, според тију врлина, гдјегдје ошибну пороци нашега пука, највише освета, сутука, прерасуда, клетва и кунидба, како би се огледао у првијем, а помрзио на потоње; и то све да се исприча просто, наравно, у народној одјећи, без натеге и грубоће, гдјегдје људском шалом, а вазда, да ти се мили чути; јер људи нијесу ни андјели ни ђаволи него људи, пригнути час добру, час злу, како их нагони ћуд, невоља, пригода и хрђава дружба. Тако би се здружила недружина: корист и забава, поука и шала; а намирила вечерња дангуба обилатом жњетвом дивнијех примјера.

А мени бан у раздвоју:

– Куд си, Вуче, заорао? Срећа твоја, е те не чуше Млечићи, јер би те горе даровали него ли онога попа с јаима!

А ја опет:

– Чуј: Некому тону плута, а некому плутају олова!

И на тој прекидосмо.