XV
Нити се у добру узнеси, ни у злу понизи
Један Приморац наше руке,* чоек виђен и охол** – не знам право казати да ли с јунаштва и чоества, или што се знао боље него ли други клањати и удварати млетачкој господи, или што га није никад нико видио да се прекршћује су три прста, или, што но је ријеч, нашла слијепа кокош зрнце бисера – допре и јошт за своје младо доба до војвоства на дуждевој мрнарици.***
* вјере.
** угледан и горд.
*** Никола Бубић (1402–1483) старином Махина. Овђе ми падоше на ум неки стихови Ариостови, које сам за своје младо доба посрбио:
Не пристоје свакому једнако;
Некому су лаки као перце,
А некога утру и удаве.
Није био ожењен, нити је имао браће ни сестара, ни мила ни драга, нити га је за ким срце потезало, но се бринуо само за своје здравље, како ће љепше живјети и благо грнути, да му се више нађе кад му дође сјекира за врат.*
* смрт.
Тај се чоек родио у кошуљици,* а виле дошле му матери на бабине** и донијеле у повојници*** једна срећу, друга здравље, а трећа била празнорука, јер је у хитњи заборавила дома свој дар, напредак****.
* тљеница што у јају дијели бијелац од коре. Corio. Eihautchen. Ову исту прерасуду имају Енглези.
** кад жене дођу родиљи на бабине и донесу.
*** у дар повојницу, чим да се дијете повије.
**** просперита, Wohlfahrt.
Излетио војвода млад из свога гнијезда, а улетио у туђе јато, промијенио перје и ћуд, а заборавио на подој и одгој, узнио се у добру, а поносио од своје браће: пак, да му не би Млечићи замјерили, јаче је стезао наше но њихове мрнаре, а они га залуду држали за капом као перјаницу!*
* Из Ариоста:
Слијепац тужни без очнога вида,
Ком је сунце своје луче скрило.
Да не лучи врана од лабуда!
Кад једном дође у походе Иванбегу у Млецима, пита ме ко сам; па кад му се казах који сам, поче да се руга мојијем браством, које није било никуд задње од његова, а за то најљепше људи знаду!
Мени не би длака на језику,* но му рекох обло и бистро:
– Није право, ако си и војвода, при меду прст окинути!**
* није му ништа сметало да не говори слободно.
** при господству и плати није смијо заборавити на порекло.
Кад ти је дао Бог да ти види торбица што се није надала главица, немој гристи сису која те дојила, ни газити дједовско гробље, нити се браћом ругати, јер ко себи нос реже, у уста му крв точи!
– А што ћу им ја! – викне војвода напорито. – Ако им је невоља, нек плачу и нека се туже дужду, сиромашкој мајци, јер кад дијете не плаче, мати му сисе не дава!
А ја њему:
– Они залуду плачу и туже од Косова, и у сузама се већ распадоше; пак ти ја тобож препоручивах да их ти ућешиш, кад им је срећа дала да си се тако близу к дужду примакао!
А војвода:
– Ви сте, Вуче, дивљи и глупи, пак чим да се пред људскијем свијетом похвалим, кад бих казао да сам ваше горе лист? Разминили смо се; ако смо и браћа, нијесмо дружина!
А ја:
– Да смо као жаба губавица, твоји смо! А што велиш да смо дивљи и глупи, тому се није чудити, кад је нам Бог жље осудио да прсима обустављамо, а телесима оплотимо* поточину, која је с истока набрекнула да запад потопи.**
* омеђашити обале потоку, аgrinarе, Uferboschungen.
** Турци.
Но свакако да није било ове дивљачи, не би данас чепало латинске стопе грчке земље, но бисте се збили у ону кошару* као риба у врши, да вас се за име не зна! Да је Бог дао мира и поуке, какви смо залуду од наравске, многи би прије тебе на ту столицу сјели!
* кош, тор. Овђе мјести Млетке.
А војводи не да бијес мировати, но опет задијева:
– А збиља, како тамо у вас подижу мушку дјецу?
– Ваистину лијепо! – поврнем ја. – Тек момчић дохвати шесту годину, дамо му да чува вртла од летуштега; дванаесте – затакне мало оружје, чува јагњад, јарад и шиљеж; осамнаесте – почне да носи велико оружје, чува крдо и лежи на тору; двадесете – прихватио рало, и вјеримо га, пак, ако је чоек за чоество, ожени се, и може сјести селу кнезом.
Ако ли није вриједан ни чувању, ни орању, нити је с жене ни с кнештва, а ми га туримо у Приморје, дужду у мрнаре!
Видјех лијепо да сам збором премашио, јер војводи ударише пламови уз образе, ка да сам њему приговорио, пак стадох да одмичем и блажим:
– Но да прекинем шалу и да се мушки* поразговарамо! Кад се десило да доспијеш до те висине, удоми једно сироче што те по мајци својака,** да те с ње стркотина*** не зађедне; јер је младо срце као пупак ружице: тек расцвјета пушти мирис првоме вјетарцу који га облезне.
* озбиљно.
** зове својим.
*** љуцка што под маљ остркне. Scheggia, Splitter.
Ако цура пође за чесовом хрђом и чађом, и до тебе ће се срамота догонити; а кад је даш за чоеком, барем ће ти, док си жив животом* Бога за здравље молити, а кад преминеш, бацити по стручицу босиока на гроб и жећи свијећу пред душом; нек се зна да си се рађао, банио и мро. Тешко самцу и на ваганцу!**
* ово није плеоназам, јер душа живи и послије смрти.
** Самохран, што једе сам. Ваган што и жђела.
Дадне се војвода у мисли, пак ме припита: Гдје та сирота живи, како је зову и је ли колика? А ја му кажи село гдје Манде сиротује и чобани, а за доба не знадијах му повједати ништа, јер јој кумовао нијесам, а од ока не умијах погодити, јер Манде бјаше у невољи закећала.*
* да већ не расте. Пазити је у овој рјеченици на разлику међу глаголима знати и умјети.
У тому дође Иванбег, тер прекинемо разговор, а ја изађох.
Имадијаше војвода уза себе једно момче, зовијаху га Богданом, да га живљега и љепшега не требоваше у свој мрнарици. Не надаше се ступити у служби, јер не бјаше изучио латинске школе, а немаше ко би за њ ријечи потрошио; а данас ко нема нука нема ни звука.*
* Нуко, кум крштени, овђе стоји мјесто браниоца и покровитеља, као звук мјесто гласовитости. (fama, ruhm); ко нема браниоца тај нема ни гласовитости.
Примакнем му се ја и научим га да се освати* војводом, и да му оно сироче узме у жену.
* освојити.
И момак и господар једва дочекали! Војвода пошаље Богдана са мном дома цури на угледе, да је вјери и свадбу углави.*
* урочи.
Кад дошли дома, смили се момку цура, тер је осми дан заручи. А кад било да свадбу урочи, поче Богдан да се нијецка и огурује: док стече бољи хљеб, док једно другому обикне и привикне...
Чекај, магарче, док ти трава никне! Побојим се ја да, пошто Богдан добије војводин дар, не заборави на Манду у велику свијету, гдје је дјевојака, као малога боба! А осим тога бјах чуо гдје прича један мрнар Лошињанин: како је неки редовник при оброку простирао сто мрежом прострицом, да се тобож изједначи Светом Петру рибару, који је на мрежи ијо; па кад га завладичили, пође да обједује, а кад видје преко трпезе мрежу, викне на слугу:
„Али си полудио? Не знаш ли болан да мреже не треба, пошто се риба улови!“ Напани ја Богдана и реци му:
– Што има бити јесенас, нека буде вечерас, јер ако ти отегнеш свадбом, војвода ће даром, пак ако хће несрећа да које од вас троје отегне* (јер се није нико с Богом погодио колико ће живјети!). Пропала би свадба, својта и прћија. Ко одгађе, не погађе!
*умре.
Склоним Богдана на моју, тер пођи у попа, да главимо вјенчање. Злом срећом не бјаше Манде напунила ни дванаесту годину! Извуче поп из њешто пањеге* једну књижурину од бремена; не би је чоек, који иоље запиње, за годину прочитао камоли утуио што пише.
* спрема у зиду. Aramadio nel muro. Schrank in der Mauer.
Каза поп из књиге: да их не смије вјенчати, док цура не доврши петнаесто љето, што му се неће брада обријати.*
* распопити.
Мигам му је залуду оком да преврне лист, а он се не чини вјешт, но једну тер једну: да их неће ни по који начин вјенчати, док дјевојка не дође у доба. Слали га низ море да учи књигу, пак по злој срећи преучио и донио дома врећу закучица. Боже те уклони од презнатна попа!
Кад видјех да лијепе не помажу, рекох му:
– Чуј, попе: ја сам слушао гдје свештеници причају из књиге, ништа мање од твоје, да која душа дјевојци нaрок изгуби и срећу затвори, не може видјети божјега лица, да дa на откупе вас свијет, да је ње. До три године, Бог сам зна шта ће од ово двоје чељади бити: живјет ли, љубит ли се, како ли? Но их немој раздвајати ни о врату узимати, да не затвориш души рај; него их благослови и стави им вјенце у миће, пак муж нека води жену, кад му настане. Зажи оком, а скочи скоком!*
* да затвори очи а прескочи прописе.
Кад видјесмо да нам збор не помаже, и да се поп држи књиге као пјан плота, напишемо листа војводи у Млетке. А он, силан и обијесан, обезуми и отпише зету црнијем по бијелом (зло му јутро, као му је и дошло!): да тражи попа самоука из горње земље (гдје нема оноликијех књига!), нека он вјенча младенце. А ономе свештенику што се држао прописа црковнога учини војвода преко пријатеља да му пукне зли час: да му дигну летурђију. Злосретњи поп заборавио да гдје језде велики коњи, малијема трбуси пуцају!
Не би ми ништа мила ова војводина игра, једно стога што не може бити с благословом кад се чоек опире црковнијема законима, а друго јер се бојах да то војвода не плати рогато,* јер се не може опростити оному што закон ваља кад је на власти, као просту чоеку, а, сувише, војвода имаше злотвора и завидљиваца, који му у стопе стаху, да га прије изврну.
* срамотно.
Но Богдану зинуло срце да прије крочи на господство, замлијечи* и вјенча се криомице, пошто потпише тврђу да неће жену дома повести док му у године не дође. Оставе тврђу** у мене на похрани, јер им бјах држао при вјенчању свијеће на раменима.***
* заслијепити у пожуди.
** писмо, documento.
*** кум вјенчани.
Иза тога пође Богдан у Млетке и понесе тасту вјенчану свједочбу. Добије мач и плату* као да бјаше изучио све латинске школе; а мени главаџији и куму ни купице ракије, да грло сквасим, но ми и јошт слали ујчеве дарове, кад мало, кад мало, да их преручујем невјести, откле докле!** као магаре, кад га глодна натоваре да носи коњу зоб.
* официрство.
** даљине.
Наком двије године доведе служба Богдана дома. Нађе жену гдје се рашчинила као була турска.
Хоће, богме, да је води са собом у Млетке; но не бјеше и јошт приспио рок што тврђа гласи. Не дам ја никад жив да се писмо ломи, да запачам душу и поштење за туђе лакрдије.*
* leggerezza, leichtsinnig.
А Мaнди заиграли живци да прије к ујаку пође, пак викне Богдану:
– Ако што друго не пријечи да ме дома водиш осим тога листа, дохвати га ти за један крај, а ја ћу за други, пак бијеса разбуцајмо! Ми градили, ми ваљали, а мени срећом не пише на челу колико ми је година!
– Погодила ваистину! – рече Богдан; тер њих двоје раздеру писмо у ситно, а комаде изгоре на ватри.
Пошто Богдан дође са женом у Млетке, приспије за њим крвава жалба од онога распопа: како се криомице вјенчао по напутку војводину, погазио закон црковни, тек да добије господство, Мaнде мужа, а војвода зета. У ојађелој жалби обложио поп шакопис* војводин, што га је некуд дјаволом његовим обрео.
*olografos.
Скоче одсвукуд да штекћу на војводу, као пси на покренута зеца, стари му непријатељи и завидљивци; изнаходе му давне и скоре грехове и како је преписао на свом штиту неко словце, тек да се попне на височије, као да му је било мало господства!
Исти дан кад му стиже од дужда писмо да је збачен с власти и достојанства, лупежи му разбију кућу и однесу све до кошуље, а Мaнде умре напријечац. Колико је узбрдица, толико је низбрдица!*
* колико чоек уходи на више, толико опет снисходи на ниже.
Војвода, невјешт јаду и једу, као коме је вазда вјетар у крму пухао,* мјесто да се у муци појуначи и злу отима, стаде да се увија и мољака, тужи и плаче, док га злотвори изаждену и заточе на угасни дом.
* срећа га гонила наприје као брода вјетром у крми.
Ако се не обрани, врагу се не умоли!
Кад се једном сретосмо, приступи да се целивамо, као да бјасмо јели из једне жђеле, пак ми рече:
– Не учини добра, да те јади не нађу!
А ја њему:
– Не тако, не; но овако: Нити се у добру узнеси, ни у злу понизи!
Нема коментара:
Постави коментар