XVI Имасмо те, не знасмо те; изгубисмо те, позансмо те!

 

XVI

Имасмо те, не знасмо те; изгубисмо те, позансмо те!

Лијепа ли је била зетска бановина прије нег ју Турци и Млечићи распараше! У пријекрст с Јавор-планине до сињега мора, а с херцеговачког Огоношта* до Арбаније, како ваља ријека Дрин.** 

* сад Никшићи.

** ријека, бијели Дрин (Drinasto), што увире код града Леша. 

Ја сам је сву пусту ногама преобашао, данас мало сутра мало, и колико сам свијета видио, ништа ми се није од ње љепше учинило. У њезином малом простору* збила се гола брда и неприступне хриди, обујене горе и густе дубраве, равна поља и зелене ливаде, високе планине и ниски брежуљци, пак бистротечне ријеке, рибљива језера, дубока блата, бродљиви залијеви, затони и луке, а уздуж њих градови, вароши, села и куће самице.

* Почетком XV стољећа зетска бановина имала је простора 315 њемачких миља. Пружала се с југа од увора ријеке Дрин све обалом морском до Роса у залијеву которскоме, пак отоле на запад преко воде на Морињ у затону рисанскоме, пак косом планина преко Убала, Цуца и Грахова до Никшића, а отале пут сјевера преко Дробњака на Пријепоље пак дугом камивалом Јавор-планине до брда Рашке на граници Старосрбије пут истока, пак ријеком Ибар низдо до Дукаћина арбанашкога гдје извире Дрин пак уза њ док у море увре.

а) Планине највисочије: Дормитор 8000 стопа, Ком 7600, Црна планина 7500, Ловћен 3100.

б) Ријеке: Зета, Морача, Рибница, Цијевна, Тара, Лим, Бистрица, Црнојевића, Бојана, Дрин и Ибар.

в) Језера: Скадарско и Плава.

г) Градови: Скадар, Спуж, Обод, Бесац, Жабљак, Леш, Колашин, Бар и Уцињ. Градови Котор и Будва, опћине Перашка и Паштровска уживали су самоуправу.

д) Вароши: Подгорица, Гусињ, Ђаково и Пећ.

Наредио господар да три друга походимо државину земљу, како би порезе лакше скупили; мрзни посао, да те од њега Бог уклони! Да смо пошли да раздијелимо по народу брод дуката, били би на муке, и свак би се јадио да га је допао крив дио, камоли неће, кад пођосмо да узимамо силом на срамоту. Свако хоће да ти се потужи како је отегоћен според сусједа, пак му је жалије што му се сусјед смије него ли што он плаче. Туђа коза пуна лоја!*

* чини се дебље и боље туђе поред влаштог добра.

Пошто смо побрали порезе по Доњој Зети,* окрене нас тројица ка Климентима,** гдје је био данак заостао три године. 

* с десне обале до мора.

** данас села у турској Арбанији.

Кад чули Клименти да ћемо у њих по порез, уреку скупштину: ко пушку носи да је сутрадан без дивнога чуда на пољани. Имали Клименти паметна и освијесна главара, који их је мудро управљао и ваљано код старије масти бранио. Главар није рад био тому скупу, но му не мога бити да не повољи нахији, пак и он дође на скупштину, да је нагледа и руководи; јер су говорили стари људи: кад не можеш коло разврћи, а ти му буди коловођа, да га водиш гдје сам хоћеш!

Ево их збиља сутра на пољани, сви оружани с главе до пете, ка да ће на војску. Уложи да збори један старац руњатијех прсију, састављенијех обрва, а у ушима бус длака.

– Јесте ли чули, зло вас смело, да ће сутра арачлије осванути у селу, да поберу данке и порезе од три године, а од нас виши дио нема ручка ни вечере од свога жита!*

* што му се родило на својим земљама.

Док се душе такну и нам помоћи донесу, да се на овој злој години прехранимо, ево их, Бога ми, да нас туре у зле до краја! Него знате ли што ћемо? Зарецимо се јуначки и закунимо врх оружја да им дати нећемо до камења ништа. Боље и боље забијмо у спиле и пећине, јер ће нам смаћи вериге с огња и обоце са женинијех ушију! Ко би од нас превјерио и платио, било паром залогом, да му кућу исти час раскопамо као братскому издајнику, а нека му село попије све његово сухо и сирово!*

* стабла и воћке.

Је ли и јошт ко чуо да се данак плаћа туђом паром, млетачком јал’ турском? Нека Иванбег кује и просипа свој новац, пак ћемо му њим данак плаћати, а не да се ломимо три дана хода по туђијех пазара, да живо* продавамо пасје цијене, тек да скупимо крваво давање. 

* животину.

Под Балшићима текла је зетска пара, крстом насред ње а на околишу баново име, пак у нероднијем годинама нијесу узимали кметићима и половницима* ни трећине ни царине, камоли пуку данке и порезе; а у роднијема давали смо  им што смо сами хтјели, само толико да се зна да смо њихови људи и поданици.

* који раде око земаља за половину рода. 

Без мора и без поља, уточени у овој литици ка јазавци у рупи, да бранимо дању и ноћу државину границу, не можемо ни живјети ни умријети што се нама давати неће као просјацима, да презимимо, то ли да арач давамо, пак и то не по могућству, но од ока и како се господаревијема људима свиђа да је ко живљи и иматњији. Није се баба малу дијелу срдила но криву! Под баном Стјепаном долазили су исто тако да нас русваре и гуле, пак их наши оци и дједови справише без ручка и подвита репа. Свако рече: Изгореће нас; но се бану ражали чујућ нашу невољу, пак није никога ни драча огребла. Сад ево их опет, да кушају јесмо ли омечили и изродили се. Справимо их као оне првашње, пак пукло гдје пукло! Пријете чоеку сто смртију, а једна га проћ не може!

Начне главар да се залуду опире развратноме зборџији:

– Мирно јагње двије мајке посе, а плахо неће ни једне. Која се рука не да сјећи, треба је љубити! Немојте, људи, странпутицом, да до краја не погинемо и себи очи не избодемо! Ми смо порез вазда плаћали откад смо се у зао час населили на овој непитомој стијени. Господара и суда не може да буде мукте; а ко је виши, више му се и хоће! Без давања и плате не може се ни божји гроб целивати ни чувати! Кад притужи мука, глад, болијест, рат, викнете: „Хајдемо у господара, да нам поможе!“

А како ће, кад му одникуд не припада? Ако бан нема свога новца, пак баш зато требује да му га ми даднемо; а Балшићи, кад су имали крстатијех дуката, могли су лакше опрашћати данке и царине, него ли Црнојевићи што их немају! Ако су рђаве године нанијеле да нам се сакупе три дуга у један, подмиримо љетошњи, а за стародужину слимимо капе и љубимо господару руку, да је нам опрости или барем смали. Ко ће главом о кам, честита му зла срећа! Ја му друг нијесам, нек не вуче за собом ћори пук. Ласно се дријети,* но је мука мријети!

* кричати, викати, грајати.

Не хћену Клименти ни главе обратити на главарев свјет и благе ријечи, но скоче на њ, да га виком и буком омету, прозвавши га  издајицом и продаником.

Кад главар видје да су збиља окренули злијем путом и да их не може никако одвратити, рече им:

– Сад вас граја и вика стоји; а сви ћете се изути прије ријеке, препанути и срамотно платити. Ја вас опет свјетујем и кумим да се покорите, да давате Богу божје, а господару господарево; не хћесте ли, ја ћу с вама у јами: не би ме од вас одлучили ни огањ ни вода! Него се све бојим и срце ми зебе да, кад дођу кола ка бријегу, ви ћете се препанути, оставити ме сама, и на мене натоварити сву кривицу. Страх образ каља!

А сто грла из гласа:

– Нећемо, на ти Бог и божја вјера,* док једно тече!

* овај облик се и данас у народу употребљава.

Ту се закуну на главарев џеврдан да ће се давању опријети, ако ће до трага изгинути. Кад чусмо нас три што се у Климентима спрема, уминемо их и дођемо у господара, да му повиједамо како су му вјерни и покорни они краjичници.

Наком мјесец дана посласмо по главара, као неким другим послом. Мишљасмо да ће се препанут и покорити, а он, јунак од јунака, донесе, као у врећи, ону исту ријеч коју је скупштина притврдила: да неће, тобож, никад живи подлећи данку. Затворимо га у једној клијети, лијепо при самој судници, и ту га храњасмо и измјеницом полазасмо, да му затвор не дотужи; а ја проспи у пук глас да је суд главара удавио, и да ће и јошт смаћи двадесет биранијех Климената.

Препану се они људи до зла Бога, пак ево их једно вече у нас. Упирили ватру насред сјенокоса, а потакли је старијем скосјем,* да им се види вечерати.

* трава покошена што се по ливади осуши.

Кад сутра изађу пред господара, стрављени и понижени, упита их бан: јесу ли се збиља завјерили да му већ неће данка предавати док једно тече?

А они старац, који је највише на скупштини пук пожижа, одговори:

– Јесмо, господару, није фајда крити у кучине. Покојни главар Мрдун, што си га залуду љубио као сина и што је највише дуговао (земља му кости избацила!), нагна нахију да ти се омрази и одметне, а ми, кратке памети, шупље главе а празна тобоца, послушасмо га и обручисмо се мимо људи. Но кад је он (пас, као жив!) кожом платио што је вара тебе и нас, ево ми Клименти божји и твоји, љубимо ти скуте и руке, а питамо проштење сјетно, као обезглављена стока. Смилуј се и опрости што смо се повукли за туђом памећу, и узми овој сиротињи годину данка у готовини, а оне двије првашње даруј јој, да те благосиља, даруј или слими, нека ти дадне ко што може. Ако смо опаки и тврдоглави, опет смо твоја дјеца; ти умијеш покарати и помиловати; у тебе су пуне руке и благо срце!

А у тому се растворе врата на ону клијет гдје је главар чамао, који, чувши оне ријечи, не мога срцу одољети, но тури ногом вратницу и униђе у судницу као махнит, вичући браственицима:

– А што лажете (тамо они!), ништа људи! Не рекох ли ви ја да ћете се изути прије ријеке* и срамотно платити оно што сте могли подмирити мирно и складно. 

* препанути се прије муке.

Кад вас ја учах: „Дајте Богу божје, а господару господарево!“ називасте ме издајицом и продаником; а сад, кад мишљасте да сам погинуо и да се је братска кривда о мени обила, бацисте под ноге вјеру и клетву. Жив живу не да лагати; а ко вјеру ломи, она ће њега, кад год буде! – Пак се окрене к господару и рекне му: – Да ти је проста моја смрт! Ја сам био баш прегнуо, од њихова чуда, да ти се одметнем: сјеци и вјешај. Само те молим: узми мени и овијема никоговићима сва три данка, а два опрости клименачкој сиротињи, која за наше ништачоество није више крива него што је жива!

А ми судници из гласа:

– Покој имао ко те родио, јуначе и јуначки сине!

Господар потврди главара у госпоству, узме Климентима годину данка, а оној чети три. Но главару омрзну родбина, не хћене већ међу Климентима да живи, но диже имућем и чељадима и дуждеву земљу, да једе хљеба без ђавола. Клименти изаберу новога главара, који са Станишом ходе у Турке, и продаде Бајазиту домовину. Након двадесет година једна баба из Климената нађе Мрдуна у Приморју, приступити к њему, да му руку пољуби, пак гдје пук слуша викне: Имасмо те – не знасмо те, изгубисмо те - познасмо те!