XVII С туђа коња насред поља

 

XVII

С туђа коња насред поља

Бјаше комска црква даровала Светој Госпођи на Цетиње једно пољице од ље триста рала земље, којега стога и зову Комскијем пољем. Оно лежи с ону страну Бјелоша; уточено као наћви међу тврђом камења и халугом букава; нити шта друго рађе осим сијена и зановети; али му је паша мимо паше, и за чоека сточника* вриједи града. 

* што има стоку, марву, благо.

Да му је и јошт гдје извора од Сокола бјелошкога до Три студенца,* не би га бољега било за животину под капом небеском. 

* два извора живе воде.

Катуњанима* далеко и заклонито, па га запуштили пустопашици, а Приморцима на паруку,** да га уживају мукте ка очевину, а цркви власници ни оке тамијана да ју окаде.

* катунска нахија у Црној Гори.

** при руци, на руци, близу.

Слазио ја тројичиске недјеље* у Приморје, да погодим нешто руја и броћа, што сам куповао на размјерке, пак да се дома прије повратим, ударио пријечцима,** гдје нема пута ни постопице, но скачи с камена на кам као дивокоза. Да ме по несрећи издаде око ил’ опанак, хћах који дан припитати звјерад и тице.***

* Духови.

** краћи пут, постопица, пријечац.

*** хћаше се сломити пак му месо изјести тице и звјерад.

Кад дох гладан и жедан на комско почивало, али су ти Приморци попели торове и пасу црковне ливаде као пустошину. Не хћену ме млијеком напојити, него ми пруже пућерицу кисјелине на злој цијени, као да бјасмо у Котору а не на планини.

Питам зларад чобане: Чији је они пашњак? – А они мени:

– Божји!

А ја припитам:

– А колико давате ш њега Богу?

А они опет као с руге:

– Николико, јер Бог нема субаше да побира травнину!

– Еда га нађе – придам ја при поласку.

Тежа ми бјаше руга него ли штета! Тер ти ја онако разјарен у суд, и кажи суду све потанко што ми се догодило, а нажени га да пошље своје људе да преброје крда,* како ћемо о Митрову дневу побирати цркви траварину с Комскога.

* стадо.

Након те бројачине ево ти чоек у мене, један дан пред саму ноћ; носи ми у дар токе у чистом сребру, а обећава крштено кумство и по четири двисца* годином у пешкеш;** а то да узмем у мито, ако му се подухватим да ћу ослободити Приморје од траварине. 

* брав од двије године.

** дар.

А ја њему баш овако:

– Не могу ја пљувати пак лизати. Ви сте сами томе криви, кад глабљете путника да вам плати сухом паром пућерицу млијека, што вам добре ради запита да у оној пустињи уста скваси. Него знаш што ти се могу зарећи у име тога мита – да већ нећу прословити за ту даћу* ни зле ни добре, прије ми се језик замозуљио!

* давање.

Он се тијем задовољи, те ти ја узми токе, прихвати златнога Светога Јована,* а за двишчад остависмо у причек док ствар обрши.

* кумство.

Оно ти не прође много времена, кад ево ти једно јутро дa* двадесет Примораца гдје иду у суд, да се жале на нови намет.

* можда.

Један од њих осијецаше језиком као мачем:*

* говорити отресно, сјећи језиком.

– Ми смо се Приморци – рече он – станили на овој земљи кад и ви Загорци, сви дошли с једне матице; помијешани су нам језик, вјера, обичај и крв, што се не дијеле; и привикли овој гори и води, да се животином хранимо, а граница да је нам заједно, како би је боље бранили од Турака и Млечића, да не потпанемо туђици под данак. А кад вам нестаде земље, тер почесте дијелити шуме и муше, ту старинску заједницу, пак ни то пушака, ни по крдова, него по јачици – силом свјати, Боже* – побојите се да силиџије Бог не накаже, кад им сиротиња не може ништа, пак одвојисте по нешто метега** црквама, а име му пређедосте, како ће се заједница збркати. 

* у црковноме пјевању у грчком језику стоји на „Трисвјатое“ пети пут ријеч „dinamis“ што значи да се јаче пјева. У славенском неко превео ту ријеч као „силен“ пак су неки стари попови навикли уз свајти боже пети пут додати ријеч „силен“ мјести да подигну, у појању боље глас. Пук ту ријеч окренуо на своју руку, па кад му ко силимице штогод намеће, а он рече: дакле силом свјати Боже.

** простор, међаш темељ (Grundkorper).

Овако се догодило Комскијем пољем! Оно се није од прије никад звало Комско но Коњско, јер су по њему пландовали коњи владике превлачкога. А кад нас прориједи катана,* а Приморје остаде на нејачи, многи што по срећи омакну палошу** и предигну гдјегдје, присвоје силом раздијељену и опустошену заједницу, а побију по њој гране као по новој стечевини. 

* коњаници маџарски.

** мач. Лујо краљ унгарски посјекао четрнаест стотина Паштровића за Голијем врхом средином XIV стољећа.

Но кад народ објача, а свако грло хоће да једе, побаца међаше и мргине,* а стока удари у напредак, да исхрани мучени** пук. 

* границе, раздјели; meti, Ziel.

** laboroiso, muhsam.

Ево сто година да ми Приморци љетујемо по Коњској равни, да зовку косимо, а овце ширимо као на својему, нити је до данас устао ко оружје паше, да нам у очи рекне: „Мичите се отоле, то ваше није!“ Да је почем та камена њива каква задужбина, не би је ми потомили, да трујемо црковнијем своју муку,* но би власницу обилато признавали. 

* труд, радњу.

Али данас, након два паса људи,* јер једно чобанче није надојило чабром варевине** лакому куљу Вука Дојче,*** паде му на ум да нас подарачи истражујући старе неразлоге, као збиља да смо ми удомазећени Моровласи,**** а не залуду Срби старосједиоци од злога Косова! 

* generazioni, покољења.

* варено млијеко.

** с руге, мјесто Дојчевић.

*** morlacchi.

Нећемо, богме, никад живи под порезом, но ћете га, ако Бог да, дизати с нас мртвијех! Препанемо ли се, а ми ћемо стоку на пазару, Комско населити чакалом* и међедом, пак ћемо се с љуте пизме и продавати Латинима у робље, с чобана на мрнара, с рала на весло; пак нек нас Млечићи самаре, да им је просто.

* дивљи пас.

Пизма баби душу губи! Ходио путом Циганин ћор, па га неко мимогред упитао ко му извади око, а он одговори: брат! а путник: зато је тако дубоко!

Кад се даве* изговоре и уклоне, судници стану да им дио држе: ко, тобож, да збиља не пођу под Млетке, ко да не убију побираче, а ко да су препукли сиромаси. 

* тужиоци.

Ја стиснуо зубе ка клијештима, да ми не утече која ријеч. Уто ће ти бан истрештених очију на мене погледати и рећи ми:

– А ти, Вуче, који си ову пјесмицу зачео, што не гудиш,* но си занијемио, а надговорио би седам галија?**

* као гудалом уз гусле – мјести зборити.

** војска од седам бродова.

А ја њему:

– Господару, моја је да мучим!

А он:

– Није болан! А рашта?

– Јест, Бога ми! Продао сам збор Приморцима.

– Ти?

– Е баш ја влашти! Подмитише ме, душа им проклета, да мучим; и узех у мито: токе сребрне, златнога Светога Јована и годином по четири двисца у ријеч. Сад суди, господару, ти: кад мене Приморци овако обечише,* тек да мучим, колико су дали овој господи, тек да им буду прице.**

* Звао се „беч“ један ситни новац (pfenning), ваља из италијанског bezzi, пак из тог народ начинио ријеч обечити, као обогатити.

** одвјетник, бранилац, који се пријечи у суду.

Но чујте ме добро, ако и немате кога: ако не хћесте да побирамо црковину с Комскога, дизаћу о свом трошку катрамунаћ* у Сватога Шпиридона у Крфу,** да се трачите до девете капље крви,*** што обаталисте црковину. 

* клетвене молитве.

** до ту скоро био је обичај слати у Крф новца да попови куну лупеже непознате.

*** до најдаље својте.

Ако су мутна и крвава времена учинила, да је запуштимо пустопашици, није се просјела ни излињала, но ето је на сриједи каква је била од постања свијета. Црковно не гине ни стара; но нека нам Приморци и јошт захвале што смо им вересијали сто љета. Не хћену ли потпасти ујмовини, а они нека дижу с црковнога, пак нека пођу да љубе дужду папучу; за друго, душе ми, и нијесу; ако су брзи волови, земља је дијељена! Тако Марко и Станиша* с пизме поше у Турке, но се Српство не ископа. Неће ови изроди брата за брата, већ туђина за господина!

* Марко Краљевић и Станиша Црнојевић, син Иванбегов.

Кад чу Иванбег што ја рекох, скочи као вук, узе сребрне токе, пак их даде цркви, а потпише траварину и рече: „С туђа коња насред поља!“ пак се овако и дан данашњи говори оному који се по туђу добру шири.